-Čij

i si - Čiji si ti čovjek sine? – pita mene, iznenadno, moja majka, dok pijemo jutarnju kafu, a ja kažem:

-Tv-Tvoj Senka, čiji ću biti? – Ona se smiješi. Gleda me podozrivo. Kao da želi da izvuče iz mene neko teško priznanje. Tako je, sjećam se, Senka ispipavala ko me nagovorio da pređem crtu i bez dozvole odem na kupanje u Ilidžu. To je bilo tako davno. U stvari, moja majka zna kako da pita, vješto pravi uvod. Iako znam da voli jake, dosljedne ljude, ne mogu da provalim zašto počinje priču ovako.

Veli Senka:

-         - Najdraži mi je onaj Vlado Dapčević – lik iz života koji odgovara Vladi Petroviću, filmskom i literarnom junaku.  On je u životu rekao da voli Staljina i zbog toga odležao dvajes’ godina. Ne voli njega moja majka zbog Staljina. Ona još uvijek tuguje za Titiom. Vladu Dapčevića ona cijeni što je, kako kaže, „pravi čovo, pun principa“. Kada je izašao iz zatvora pitao ga novinar titogradske „Pobjede“, kakvo mu je sada mišljenje, a on rekao „Volim Staljina“. Ko zna da li taj čovjek stvarno tako misli. Ali princip je princip. Ono što je jednom rekao nikad ne bi porekao.

-           

-          -Pravi čovo, pun principa – kaže moja majka.

-Čiji si ti čovjek, ’ajde prčaj? – insistira moja majka, a ja se smijem pa kažem:

- Tvoj, već sam ti rekao, a i sa nisam, valjda ti najbolje znaš.

Senka se nasmije i kaže:

-Znaš ti dobro šta te ja pitam, ne pravi se lud!?

-Ne znam! – šalim se ja.

....

-         - ’Ajd mi sad reci, ali iskreno,čiji si ti čovjek, je l’ tačno ovo što se priča po komšiluku?

-          - Toliko sam htio da budem nečiji. Bio sam, čak, spreman da zbog nekog stradam, k’o onaj tvoj Dapčević zbog Staljina.

-          -Nije on moj, on je samo čovjek vred poštovanja.

-          -Pa to mislim, poslije stradanja, kako bi i za mene mogli da kažu: pravi čovjek.

-          -Što bi bilo tako, pa nisi ti glup?

-          -Ali, moja Sneka, nema više pravih likova. Htio sam da stavim nečiju tetovažu k’o Maradona Fidela Kastra.

-          -Nemoj da me zamajavaš, čiji si ti čovjek? Komšinice vele „Tvoj E#mir je, nema sumnje, Miloševićev čovjek“ je l’ to tačno?

-          -Hoćeš da budem iskren?

-          -Hoću, naravno!

-          -Tako bi volio, moja Senka, da mogu da obradujem i tebe, ali i sebe, pa da kažem: jesam! Kada je došao na vlast ja sam pogrešno odredio stranu svijeta.

-          -Kako? – pita majka.

-          -Zajeb’o sam se, pošto sam se upleo u priču o pravdi, a stvar je bila u tome što je tada Zapad počeo da se širi na Istok, što, opet i nije bila neka novina.

-          -Pa što nisi šutio, samo je trebalo da se šuti?

-          -E pa zato, što sam bio idiot – a Senka se smije  i kaže:

-          -Politički? – a ja dodam:

-          -Baš tako!

-          -Bože Emire, ja sam uvijek mislila kako si ti inteligenan.

-          -Samo što ga nisam istetovir’o na ramenu k’o Maradona. Onda se pojavila njegova žena pa je mnogima otvorila oči. A on se vratio iz Dejtona i glumio običnog čovjeka. Otkrio firmu „Timbrlend“ pa je, veli, odlučio da kupi sinu prave cipele.

...

Gledamo večernji dnevnik moja majka i ja dok tamanim uštipke. Na televiziji ništa neuobičajeno. Bilateralni odnosi, sankcije, redukcija struje, vode u Crnoj Gori. Senka potpuno istrajna da stvar sa mojim pripadanjem isjera do kraja. Samo što ona to radi delikatno:

-          

Haj- Hajde sad fino priznaj, znaš kako stari kažu, priznaj – pola t se prašta: Čiji si čovjek? Može li biti k’o što jedna komšinica, doduše kokoška sa jedanaestog sprata, tvrdi da ti vodiš Miloševićev biznis na Zapadu?

Slatko se nasmijem na ov maštariju, ali ne želi da propadne razgovor pod radnim naslovom „Čiji si ti čovjek sine“.

-          -Volim Senka dosljedne i jake ljude kao i ti, već sam ti rekao.

-          -Ne zajebaji, jesi l’ ti siguran da je on jak? Jak je predsednik Amerike, Rusije, Kine, a ne Jugoslavije.

-          -Upoznao sam ga preko telefona. Godine 1988. Trebalo je da bude premijera filma „Dom za viješanje“. Za taj razgovor više me preporučivala moja samoživa priroda. Da sam takav kada je film u pitanju, tu nema sumnje. Direktor „Beograd filma“ Munir Lasić nije dozvoljavao premijeru u „Sava centru“, a sve bioskopske dvorane u Beogradu su već propale. On je jahao na ideji da održimo premijeru u bioskopu „Kozara“. Olja Varagić, direktorka „Doma za viješanje“ je znala da jedino novi šef CK Srbije može da pomrsi račune ovom Lasiću i riješi problem. „Čujem da vam treba pomoć“ – rekao je krupnim glasom na telefon. Ztekao me u Njujorku. Zbunjen i tek probuđen objasnio sam da je „Sava centar“ jedino mjesto gdje ovaj film može da ima pravu premijeru.

Premijera je održana u „Sava centru“.

-          -Dobro, a zašto za filmsku premijeru mora da interveniše prvi čovjek? – pita naivno Senka.

-          -Zato što drugog čovjeka neće da poslušaju! Tu se pika riječ samo onog prvog.

Senka se smije, a ja se sjetim filma „Otac na službenom putu“. Da nije bilo Mire Stupice da svog muža Cvijetina Mijatovića, tadašnjeg predsednika, ubijedi kako bi bilo neoprostivo da se ovaj film ne snimi, „Otac na službenom putu“ nikada ne bi bio ni snimljen.

-          -Čiji sti ti čovjek, ne skreći sa teme!

-          -Kada se pojavio Milošević, prvi su Slovenci digli buku da se pojavio Hitler na Balkanu!

-          -To je tačno – kaže Senka.

-          -Meni, Senka, nikako nije išlo u glavu, kako baš Slovenci Miloševića da nazivaju Hitlerom i da pri tom misle nešto ružno. Jer, mi znamo, iz filmskih žurnala, da je Hitler u Maribor ušao kao veliki vojskovođa. Dočekali su ga kao što su kasnije dočekali Tita, koga su baš oni bacili pod noge, kada je trebalo da „odu u Evropu“. Da bi krenuli na taj put trebalo je da se rastosiljaju bizantinskog Beograda. I da malo zakrvave taj put. Tada je u meni počeo da raste idiot.

-          -Misliš politički? – šali se Senka, a ja nemam ništa protiv njen šale:

-          -Baš tako. Otac mi je govorio: da njega nema, nas bi partizane zapišavali po ulici.

-          -Meni se sviđalo što je on bio Jugosloven – kaže Senka.

-          -Utoliko sam i ja pristajao na Miloševića.

-          -Reci mi otvoreno, je l’ ti njemu nešto duguješ?

-          -Duguje državljanstvo, a to nije malo!

-          -Hajde molim te, koliko tebe ljudi u Beogradu voli, k’o da ti je on dao pasoš?!

-          -Nije moglo biti da on ne zna.

-          -Nema zemlje koja tebi ne bi dala pasoš. Uostalom, i to možeš da mu vratiš.

-          -Jeste Senka, ali ne želim. Hoću i ja da barem malo budem k’o onaj tvoj Vlado.

-          -Kao prvo, on nije moj Vlado, a kao drugo, ti mali nemoj da zajebavaš!

-          -U svemu tome ima, Senka, jedan zajeb.

-          -Samo jedan – šali se ona.

-          -Tek vremenom se pokazalo da je sve drukčije nego što je izgledalo na početku. Ličio je na čovjeka koji ima viziju, a bio je samo pedantan.

-          -To ti je nešto k’o tvoj tetak Ljubo Rajnvajn, Bibin muž, samo što Milošević nije nosio brkove.

-          -Tako nešto. Kada sam skont’o da čovjek nema viziju, u meni se rodio onaj Vlado! Čovo pun principa. Ne bi’ ja preko onog što sam rek’o, nema tih para.

-          -A šta si to rek’o?

-          -Da je bio dobar.

-          -Pa je li bo?

-          -Jednom dobar, sutra loš, a ti se vežež za ono što si rek’o, nema veze ono što stvarno jeste. Niti se pikaju promjene bez kojih nema političara ni politike. Nije važan on, važan si ti. Ima to i kod Andrića. I on se vezao za ovu stranu. Istočnu. Ta strans stradava najviše i kada čovjek bira gdje će, logično je da ide uz one kojima je najteže. On (Milošević) je tu, moja Senka, bio sam, ničiju podršku nije imao i to mi se sviđalo. Uostalom nije bilo Miloševića 1914, pa je bio pičvajz, nije ga bilo 1941, pa je bilo gore da gore biti ne može!

-          -To što ti govoriš, moj Emire, nije politika, to ti je kako i sam kažeš, razmišljanje političkog idiota.

Tješi mene moja Senka, a ja i dalje govorim:

-Kod kuće je stidljivo češljao kosu svoje žene, kad bi ona to dozvolila, a po kancelarijma i u suretima je pičkarao strane zvaničnike kao da u džepu drži dvije atomske bombe.

-Tebi se to svidjelo?

- Jeste Senka.

...

Poslije „Undergrounda“ i pobijede u Kanu odveli su me kod Miloševića u njego kabinet. Već je bio pripit i maha knjigom njegove žene Mirjane Marković „Dani i noći“. Citirao je njene misli na engleskom: „All this gays are nationalists“. Mislio je na Karadžića i ostale Srbe prečane. Do je čitao citate telefon nije prestajao da zvoni. Nije se javljao, a ja sam mu mimikom pokazivao prema telefonu. Milošević je odmahivao rukom. Citirao je misli svoje žene i pio viski iz velike čaše. Bio je na kraju jak pijan. I dalje nije odgovarao na telefon. Koje god ime sam ja te večeri spomenuo, on je rekao:

-          -Ma to je obična pička!

Meni nije imponovalo što predsjednik toliko psuje. Posebno što su svi posali pičke izuzev njegove žene, koja je uporno zvonila te večeri pred beogradsku premijeru „Undergrounda“. Mislim da nije smio da se javi pošto sam ja za Mirjanu Marković i njenog sina Marka bio loše društvo.

Šetamo Senka i ja, težak dan, idemo prema klupi kraj tunela. Oktobarsko sunce prži kao augustovsko. Globalno otopljavanje na dijelu, ozonske rupe na nebu. Senka je sad već  sigurna da je odgovor na pitanje čiji sam ja čovjek zauvijek jasan k’o dan.

S  olakšanjem pita:

-          -Čiji si ti čovjek, reci ti svojoj majci?

-          -Ničiji!

-          -Kako ničiji, valjda si moj?

-          -Zar nisam Miloševićev?