"Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu"

- Godinu-dve nakon povratka iz nemačkog zarobljeništva, oca su odveli na Goli otok. Majka je umrla, pa su me smestili u Dom za ratnu siročad. Odatle me posle uzeše baba i njena sestra, tetka Vida, i odvedoše iz Beograda u Kolašin - seća se Petar Božović u ispovesti za “Blic”.

- Vida je bila čovek-žena. Ona me je podizala i vaspitavala i sve u životu što znam o moralu, naučio sam od nje. Kada sam sa takvim vaspitanjem i njenim uputstvima: “Ne laži, ne kradi i ne špijuniraj” ponovo došao u Beograd, nisam mogao da potonem, ma koliko izazovi bili veliki - - kaže veliki glumac.

Sve do kraja osnovne škole živeo sam u selu Babljak kod Kolašina okružen pažnjom i ljubavlju tetaka, strina, baba i đedova. Onda sam otišao za Beograd kod oca koga sam po drugi put upoznao i kod njegove druge žene. Beograd je bio jedna divna varoš i tada se skoro za svakoga znalo. Sve je bilo blizu, nadohvat. Išli smo na večeri poezije Bećkovićeve, ili na duel sa Bulatovićem u Domu sindikata, na otvaranje izložbe Milića od Mačve...

Izložbe su bile događaji, a pesničke večeri i amaterska pozorišta veoma posećeni i popularni. I sam sam u jedno od tih zalutao, u teatar “Levo”. Beograd... Beograd podseća na majku koja nosi vareniku, ne bi li poslala sina na školovanje, na tetku koja, iako nema šta da jede, iz kecelje izvadi neku paru i ćušne ti u šaku da ti se nađe. Beograd doživljavam kao starijeg brata. Ne znam ko u njemu nije našao zagrljaj. To je grad u kom sem toline nema ništa drugo.
 

Jedno mesto se uvek izdvajalo, pored svih ovih fakulteta što sam studirao, neke i završio, ima jedan koji mi je stalno na dohvatu i čije usluge znanja mogu da koristim, a to je Kolarčev narodni univerzitet. On mi je mnogo značio, a i danas zrači onom istom jačinom i ostavlja isti utisak na mlade ljude kao što je ostavljao na našu generaciju.

On je baš narodni univerzitet, pripada svima i svako može da odabere ono što hoće. Sećam se prvi put sam pobegao sa časa na Akademiji jer je gostovala Losanđeleska filharmonija sa tada nama nepoznatim Zubinom Mehtom, dirigentom. Lepo je bilo živeti u Beogradu. Stanovao sam na Dorćolu, u Strahinjića Bana, a odatle smo peške, bosi preko Knez Mihailove kojom su vozili automobile, išli do Ade Ciganlije na kupanje, preplivavali Savu, silazili na “25. maj”, gde su bile peščane dine.
 

Moja prva ljubav iz gimnazije, koja se nastavila i na fakultetu, poginula je. Mira Pešić. Bila je divna devojka. Išla je paralelno i u gimnaziju i u baletsku školu. Bilo je strašno preživeti njenu smrt. Čak mi je i sećanje teško. Kasnije sam je često sanjao, pa i dan-danas... Kada se probudim, kao da je živa... pa se čudim što je nema tu pored.

Nakon toga sam otišao u Pariz. Imao sam neku nesređenu situaciju u kući: nisam se slagao sa maćehom... A i teško je kada dođeš sa sela, iz one širine u neki stan u kojem nema te atmosfere, ni slobode, ni širine. I odem ja za Pariz. Stvarno ne znam šta sam zamišljao... Mislio sam kako ću tamo da radim, da studiram...

Kada sam udario glavom u zid, taj udarac mi je mnogo koristio jer sam se pitao: šta radim ja ovde, bre? Idem u Beograd da završim pet fakulteta! Nisam pet, ali skoro dva sam završio. Apsolvirao sam italijansku književnost i diplomirao glumu.
 

Kada sam se vratio iz Pariza, upisao sam Filološki fakultet. Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu. Kad je zahladnelo, preselim se na Železničku stanicu. Tu sam sa seljacima spavao na kartonima, ali se ne spava na leđima, nego na stranu; kao sardine, da zauzmemo što manje mesta. I tako spavamo do četiri ujutru, pola pet, onda dolazi milicajac: “Ajde, ustaj!”. Seljaci odlaze na pijacu, a ja u razgledanje Beograda. Tada sam video i upoznao ceo grad. Divio sam se arhitekturi starog Beograda i bio protiv izgradnje Novog.

Posle sam noću radio u BIGZ-u. Zaposlio me jedan prijatelj da štampam i bojim razglednice. Onda ujutru jedva čekam da se otvori divni radnički restoran. Još se sećam mirisa vrućih krofni! Nakon doručka, odem u Knez Mihailovu, gde je velike urede čistila majka mog druga Natalija, divna žena.

Bilo je tu starog nameštaja, a ona bi me zvala da dođem, prilegnem i odmorim se do osam ujutru dok ne dođu zaposleni. Nakon toga idem na čas, recimo Dante, Pakao, pevanje peto: Paolo i Frančeska. A devojke! Studirale su taj talijanski...

Tipično za stari Beograd - devojke koje su želele da se udaju pre toga su završavale jedan fakultet, neki lep. (smeh). One udešene, doterane, a na meni crni podočnjaci. Pitaju me: “Šta ti je, šta ti radiš noću?”, a ja, da im ne bih ispričao svoju socijalu, kažem: “Ma, pusti me, kockao sam celu noć”. Auuu.... Bile su oduševljene, kidanje vena za mnom! (smeh)
 

Oženio sam se glumicom Marinom Koljubajevom. To je bila ljubav iz predstave “Sladostrasnici Karamazovi” našeg profesora Predgraga Bajčetića u Ateljeu 212. Brak sa Marinom se završio jer nije htela da rodi drugo dete. Abortirala je. A ja sam hteo veliku porodicu. To su jednostavno bile dve koncepcije. Nažalost, tako je bilo.
 

Nisam preoteo Olgu Palinkaš Orsonu Velsu, pusti me toga! Nikada nikoga ni od koga nisam preotimao. Bio sam sa Olgom jedno deset godina, živeli smo u Los Anđelesu, Beogradu, Zagrebu... Onda je došao rat, a ljubavi za vreme rata uspevaju samo u lošim američkim filmovima.
 

Mogao sam da stradam na snimanju kada smo snimali prvi srpski horor “Leptirica”, dramu Milovana Glišića, koji je ušla u antologiju “50 drama strave i užasa u Evropi”. Igrao sam mlinara, a po meni su u jednoj sceni padale vreće pravog brašna.

U jednom trenutku sam počeo da se gušim, pluća su mi bila puna brašna, nisam mogao da udahnem vazduh i mimikom sam pokazao kolegama da me spasavaju. Bauljajući, četvoronoške sam nekako uspeo da izađem napolje i spasem se. Tek tada je ekipa shvatila šta se dešava. Počeli su da me ispiraju, a ja sam toliko bio nagutan brašna da su iz mene počeli da ispadaju hlepčići.
 

Na snimanju filma o Nikoli Tesli kroz mene su zbog nekog eksperimenta puštali struju čiju je jačinu regulisao jedan aparat. Majstor se u jednom trenutku zamajao, a kroz mene je prošla toliko jaka struja da sam kriknuo. Rekli su mi da je to navodno dobro za srce. “Ma, pusti ti to”, uzvratio sam.
 

Rat sam teško podneo. I ona Jugoslavija meni je bila mala. U njoj smo imali neka evropska osećanja, pa kada smo se vraćali s drugih kontinenata govorili bismo: ajmo u Evropu, jer bilo gde u Evropi već si se osećao kao kod kuće. Tako da mi je sada ova priča o ulasku u Evropu strašno smešna. I strašna i smešna.

Prvo ti rasture zemlju, a onda te posle sastavljaju. Teško sam podneo raspadanje bivše Jugoslavije, rat i nasilje među ljudima. Bio sam pod strašnim stresom i počeo sam veoma brzo da dobijam kilograme. Odlučio sam da umesto asketizma izaberem hedonizam.
 

Anđelija, Anđelija, ona je meni najmilija. Napunila je četiri godine, tek u avgustu puni pet, ali je pre jedno mesec dana rekla da će odmah da napuni pet. Zašto, zašto joj se žuri? Da bi dobila poklone. (smeh).

Eto, to ti je kao deo “Kefalice”, emisije koju kad gledaš shvataš koliki si kreten postao i koliko si obezljuđen. Eto, samo još decu nisu uzeli pod svoje, a mislim da će doći vreme, pa će i dete u majci dobijati uputstva i učiti šta treba da radi.
 

To je kao kada vam se desi dar sa neba. Snežana je moj dar od Boga. Ne bih to upoređivao sa zemaljskim stvarima kao što je dobitak na lotou, i ostalim budalaštinama. Ali, baš sam zahvalan Bogu što sam sreo Snežanu i što imam osećanje da je moja. Dok još malo smršam i prohodam bez štapa, ženiću je. Verovatno ove jeseni. Bezveze mi je da u ovim našim godinama Snežanu predstavljam kao moju devojku. (smeh).