Ovih dana se navrsava vek od pocetka Prvog balkanskog rata. Iz nekog razloga u Srbiji ovaj jubilej nije obelezen. Ima nekoliko stvari koje su mi bile zanimljive kada sam o ovome citao i slusao. Kao prvo, kada je proglasena mobilizacija oktobra 1912. istog dana se odazvao pun sastav i jos 20.000 dobrovoljaca preko toga (ukupno skoro 200.000 ljudi). Kafane i prodavnice po Knez Mihajlovoj osvanule su bez gostiju i osoblja, a ulice su bile prazne. Javljali su se cak i bolesni, a stari su davali drzavi novac za ishranu i opremanje armije. Bilo je to vreme nacionalnog romantizma - svi slojevi drustva su krenuli na Tursku. Tako je recimo Nadezda Petrovic bila bolnicarka u Putnikovoj armiji, Isidora Sekulic izvestac, a slavni Milutin Milankovic korespondent drinske divizije.

Cuvena je pobeda na Kumanovu (od tada ima izreka u narodu"za Kosovo Kumanovo") za koju je vezan i jedan kuriozitet - zbog lose izvidjacke i obavestajne sluzbe srpski oficiri nisu bili uopste svesni da je njihova vojska na juris razbila kompletnu Vardarsku armiju Zeki-pase. Zbog toga Turci nisu gonjeni, pa je doslo do drugih bitaka. Sve se zavrsilo slavljem srpskih oficira i vojnika u luci Drac.

Mirovnim sporazumom 1913. velike sile ipak nisu dozvolile Srbiji izlaz na more, vec je stvorena Albanija. Ovaj rat je, izmedju ostalog, iznedrio i nekoliko velikih vojskovodja koji ce zenit doziveti u strasnim godinama koje su usledile - Stepa Stepanovic, Radomir Putnik, Petar Bojovic, Pavle Jurisic Sturm itd.

A svim poginulima u kumanovskoj bici - vecna slava. Ukljucujuci i rodjenom bratu jednog oficira koji je sest godina kasnije na celu srpske vojske ujahao u Novi Sad.