Raskrinkavanje: Sportisti najveći ambasadori jednog naroda

Posted on 25. Mar, 2014 by Black Hole in Fizikalije

Prva govorkanja oko bombardovanja Jugoslavije su se zbila negde u jesen 98. Kao i svakog klinca, politika me apsolutno nije zanimala, a na pitanje „Da li će nas oni to da bombarduju?“, čika Dača, inače višedecenisjki ortak po čašici mog ćaleta, mi je uz smeh odgovorio da oni kao bi al Divac ne da. Tad sam bio izuzetno ponosan na Divca kao i na činjenicu što ću i ja jednog dana biti sportista – čovek od najvišeg ugleda u društvu, pa sam spokojan otišao u sobu da jebem Šao Kanu mamaru sa Džeksom, a ćale i Dača su otvorili novu flajku vinjaua.

Međutim, nekoliko mesec nakon toga su nam bukvalno jebali kevu. Na virtuelnoj relaciji šizela-smirela (hahaha Mićko duhovit hahah sirenu za vazdušni nazvao šizela hehehe ludlud bre SRBIJA AJMO!!1) tih maltene 80 dana sam se stalno pitao je moguće da nas ovoliko rokaju, ej bre nas, Divac te godine 14 poena u proseku za moćne Hornetse, Mijat bog 2 godine pre toga doneo Realu prvu titulu posle 30 dina, pa Jugović dao odlučujući penal da sjebu Ajaks, pa braća Grbić, Danilović preko Sabonisa, Saletove trojke… I jebemumater, ništa nisu vredela ni ona silna pokazivanja target majica skrivenih ispod dresova, jebali su nam majku majčinu. Vesli Klark govno, zna li on da je Divac bitniji dasa od njega čak i u Americi? Ummm, nije baš tako. U stvari, kasnije sam ukapirao da ne da nije tako nego da je to blisko istini koliko i činjenica da je stranica „Goran Trobok dojave“ napravljena da ljudima iz čistog altruizma pruža neslućene količine zadovoljstva.

Solana, obustavljaj, Piksi reko dosta!

U ovom trenutku smo svedoci činjenice da poslednjih godina u svetskim okvirima imamo sportistu kakvog, verovatno, nismo do sad imali. Voleli Đovaka ili ne, fakat je da čovek u top 10 tenisera ikad, sa tendencijom da bude i u top 5, ako nastavi da gruva ovim tempom u narednih nekoliko godina. Uostalom, zvanični je izbor za najboljeg sportistu planete 2011. godine. Dakle, na stranu njegovi roditelji bolidi, na stranu njegovo ponekad iritantno imitiranje kolega, na stranu njegovi izbori da li da igra za repku ili ne, na stranu i njegovo iskakanje iz rerne, čovek je kao spotrista zaista veliki car i tu nema zbora. Međutim, problem nastaje u činjenici da jedno 80 posto svetine ima trip da je N.Đ. ono što bi političari voleli da skarabudže u gigantsku floskulu „garant mira, faktor stabilnosti, stub nosač integriteta i suvereniteta i NAJBOLJI AMBASADOR SRBIJE U SVETU“. Ma 90 posto.

Ali činjenica je nažalost drugačija. Činjenica je da je i najniži činovnik konzulata u na primer Zimbabveu (ukoliko ga uopšte imamo) 1000 puta odgovornija i bitnija njuška po državu, jer i 1000 puta više može da doprinese istoj (ma koliko to neobično zvučalo kad se pomene Zimbabve il bilo koja takva uga buga država) nego N.Đ. Đovak može da gostuje kod Džeri Springera i ispriča 3 vica, može da ima milione strendžera pratilaca na tvići koji ga iskreno vole, njegov sposobni stric može da napravi atp turnir u Begeu (i za 3 godine ga razjebe) koji će kao da unese neku sitnu injekciju stranog kapitala u domaći džetbu i to je to od njega, jebiga. Angela Merkel može da navija ne znam koliko na njega, al kad se završi meč, ona sigurno neće reći „ALO EU, pusti Srbiju par godina ranije duđe, Nole car“. Al kao što rekoh, 90 posto naroda više polaže nade u njega nego da sami sa sobom nešto urade. Jebiga, lakše je verovati da Nole i Ziki mogu da preokrenu Obamin tok misli po pitanju Kosova, nego usisati ispod sopstvenog kreveta.

Bradonjo, ambasadorčino, aj iskamči neki moćan kredit od MMF-a

I aj sad, sve bi to bilo donekle ok, pučina je stoka jedna grdna pa je takva kakva jeste, i nije to samo kod nas, nego svuda u svetu, ali narod jede ono što mu daš da jede. Ako mu daš gloginju, poješće je, ako mu daš govno, poješće i njega. E nama daju mnogo govana. Svaki jebeni političar neće sportistu gledati kao ono što jeste – modernog gladijatora, možda umetnika, u svakom slučaju radnika u branši zabave, već kao sredstvo za manipulisanje narodom. Koliko god „Hleba i igara“ zvučalo bajato, to šljaka skoro 2000 godina bez ikakvih problema, naročito u jadnim društvima poput našeg, gde se sreća meri zadovoljavanjem osnovnih životnih potreba i prisvajanjem tuđih uspeha kao svojih. Dakle, krivicu što većina ima trip da društvu više može da doprinese Nemanja Matić nego mali Fon Burg, imaju oni koji upravljaju društvom – političari i mediji. Jebeni Blic svake godine u 100 najuticajnijih Srba u svetu naroka jedno 10 sportista na listu. Alo, šabani, Kežman ne igra već  5 godina, gde je on to uticajan i kad je ikad bio? Al jebiga, koga bole đoka za nekog tamo inženjera/lekara/pisca/čistača ulice, on je samo jedva vidljiva cigla u zidu a Nole kad se prekrsti s tri prsta, to CNN PRENOSI BRE i odma stižu koferi prepuni inostranog kapitala. I sad, da opet ne ispadne kako hejtujem čoveka, ne, on radi svoj posao do jaja, samo što je njegova cigla u zidu predstavljena kao Tadž Mahal.

Šta je sport i čemu služi?

Sudeći po našoj državi, on je svrha samom sebi. Jedna smo od retkih država koje imaju zasebno ministarstvo sporta, a takođe smo i jedna od retkih država koje za ministra imaju lika koji je direktno iz gaća i bez dana radnog staža uleteo u odelo i dobio privilegiju da upravlja budžetom od 50 miliona evra na godišnjem nivou. Za šta? Koja je strategija fantomskog ministarstva? Da li će se bar trećina od toga uložiti u izgradnju fiskulturnih sala i zamenu sportske opreme u istim? Da li će konačno biti uveden i treći obavezni čas fizičkog vaspitanja u školama a ne negovati praksa „PROFESORE, TEČE MI KRV IZ PIČKE TREĆI PUT OVOG MESECA, DAJTE POŠTEDU PA DA IDEM U KAFIĆ“? Da li će koji dinar otići na razvoj sporta na visokoobrazovnim ustanovama? Da li je cilj države da sport bude idealan alat za oooogromnu uštedu u zdravstvu, jer njegovim ispravnim shvatanjem (baš onako kao u staroj Grčkoj) će svaka kičma biti mlađa za nekoliko godina, biće manje gojaznih, manje onih koji idu liftom na drigi sprat, manje onih koji ne mogu da potrče 50 metara za busom i slično? Ne brate, cilj je da se skurca gomila kinte na slanje poluamaterske bulumente koja će osvojiti 70 posto poslednjih mesta na zimskoj Olimpijadi uz maksimu Bitno je učestvovati. Cilj je podeliti stanove svakom ko uzme neku medalju na šampionatu i cilj je dati podebelu nacionalnu penziju svakom ko je bio DO JAJA AMBASADOR ZEMLJE. Ali brate, njihove karijere su kratke, moraš da razumeš, oni nisu stigli da završe i školu i da budu vrhunski sportisti? E pa jebiga, to je ona kvačica koja će uvek odvajati banana republike od normalnih društava – odsutsvo bilo kakvog imanja pojma o budućnosti. Studentski sport u SAD je enormno zastupljena pojava. Završni turnir NCAA donese više keša od tv prava nego NBA i NFL zajedno maltene. A 99 posto studentskih sportista će nakon završenog koledža biti bankari, lekari, brokeri, umetnici, kurci palci. Onaj 1 posto će biti vrhunski sportisti koje će boleti đoka za trivije kao što je stan od države i socijalno osiguranje. E to je sistemski pristup, to je strategija, a ne ad hoc gajba za Nađu Higl koja sad teško da može 50 metara da ispliva a da se ne udavi triput.

Sirotinjo, mrš u Rajfajzen po stambeni kredit.

Majke vam ga nabijem, ne pravite lažne idole od ljudi, na kraju i sami istripuju da su bitni. Ne pravite još veće ovce od ovog usranog naroda, koji više voli da pobedimo Amere u nečemu nego da mu do jaja rodi 200 stabala u šljiviku. Sport je jedna divna stvar koju pogrešno konzumiramo. Sport je 20 godina star Džek Denijels koji sa uživanjem piješ uz bogovsku klopu. Mi ga pijemo na suvo, klopu će da obezbedi Divac.

Srpski rukometaš Nikola Mitrović jedva je izvukao živu glavuiz Libije, a priču o tome kakav je pakao proživljavao ispričao je za Balkan-Handball.

– Otišao sam igrati u Al Nasr iz Bengazija za 3000 eura mjesečno. Znao sam da u Libiji ima sukoba, ali čim sam sletio u grad, vidio sam naoružane ljude na svakih 200 metara. Meni su odmah oduzeli putovnicu i dobio sam pratnju jer su mi rekli kako ubijaju strance – objašnjava Mitrović.

Porazi njegove momčadi nisu bili mogućnost jer je takav scenarij značio smrt.

– Odmah na prvoj utakmici trener mi je rekao da moramo pobijediti jer ovdje za poraz ubijaju. Tražili su od mene da igram najbolje te da momčad stalno pobjeđuje, inače su prijetili da će me ubiti.  Pritisak je bio katastrofalan. Nasreću, pobjeđivali smo. Poseban je pakao bio kada smo igrali derbi protiv gradskog rivala. Ljudi u dvorani bili su naoružani kalašnjikovima i nosili su fantomke, u svakom trenutku mogli su pucati, a mi smo morali igrati pod takvim okolnostima.

Mitrović je iz Libije pobjegao uz pomoć trenera Amerikanca.

– Ljudi iz kluba naredili su mojim suigračima da stalno netko bude uz mene, spava kod mene, kako ne bih pobjegao. Prije nego što je i trener pobjegao, vratio mi je putovnicu. Iskoristio sam jedno jutro dok su suigrači spavali, a 25 minuta prije leta čekao sam da mi potvrde da imam kartu za Istanbul koju mi je kupio prijatelj – zaključio je srpski rukometaš.



To se zove pritisak, pobijedi ili umri  gladijator stil.