NAJBOLJI GLUMAC NA PRVOM FILMSKOM FESTIVALU SRBIJE

Na iznenađenje mnogih, pogotovo onih koji su se unapred videli kao dobitnici nagrade za najbolju mušku ulogu na nedavno završenom prvom Filmskom festivalu Srbije održanom u Novom Sadu, prvi laureat velike glumačke nagrade “Ibis” nacionalnog festivala je naturščik Kenedi Hasani za ulogu koju je odigrao u filmu “Kenedi se ženi” Želimira Žilnika. Samog Hasanija je nagrada još više iznenadila i učinila ga srećnim kao malo koga među brojnim filmskim stvaraocima.

Vest o uspehu ga ja, kako nam je rekao, zatekla na poslu. Te večeri, dok je bio u blizini Novosadskog sajma sa konjem i zaprežnim kolima skupljao je stari papir i kartonsku ambalažu, Žilnik mu je preko mobilnog telefona saopštio da mora hitno da dođe na svečano zatvaranje festivala u Srpsko narodno pozorište.

Žilnika su iz organizacije FFS - a zamolili da pronađe svog glavnog glumca... Bilo je jasno - međunarodni žiri rasterećen bilo kakvih ovdašnjih predrasuda i kalkulacija (neko bi rekao i obzira)je prepoznao nepatvoren talenat Kenedija Hasanija. Ovaj tridesetogodišnji Rom nastanjen u novosadskom naselju Adice igrao je malu epizodu i u filmu “Hamlet” takođe prikazanom na prvom FFS - u.

Glumačku karijeru je započeo u takođe Žilnikovom dokumentarno igranom filmu “Kenedi se vraća kući”, usledio je dokumentarni nastavak “Gde je Kenedi bio dve godine”, a treći deo priče o njemu je uobličen u ovom igranom ostvarenju. U njemu je Kenedi pošto je roditeljima izgradio kuću, upao u dugove koje ne može da vrati radeći za bednu nadnicu.

 Zato se odlučuje da počne da pruža i ljubavne usluge, prvo usamljenim ženama, a potom i muškarcima. Tokom Egzita u Novom Sadu sreće Nemca Maksa. Kenedi zavodi Maksa i predlaže mu da se venčaju jer su u Evropi gej brakovi dozvoljeni a to mu je jedina šansa da postane legalni građanin EU...

- Zbunilo me je sve to. Nikada nisam bio u takvoj sali, pred toliko publike pa još i ta visoka plavuša što mi je odmah tu čestitala i dala mi nagradu...Bilo je da se čovek skroz zapali... - reči su nenadanog junaka FFS - a.

Na pitanje kako je proslavio ovaj uspeh Kenedi kaže:
- Slavlja još nije bilo jer nemam para, a ovaj novac od nagrade, kažu 5.000 evra još nisam dobio. Bio sam posle u onom kafiću na krovu gde su svi došli ali nije to kao kod kuće kada puštaš narodnu muziku koju voliš i tu su ti svi tvoji.

Kenedi Hasani se zapravo zove Đuzepe Kjaro. Rođen j e u Italiji u malom mestu pored Riminija. Zatim se sa roditeljima nastanio u Kosovskoj Mitrovici, a životni put nastavio je u Nemačkoj, u gradu Ofenburgu. Parčiće svog nomadskog života, radeći razne fizičke poslove, Hasani je proveo i u Švedskoj, Austriji, Holandiji, Belgiji i Francuskoj.

Posle 2002. godine kada je potpisan sporazum o “readmisiji” Hasani je, sa hiljadama imigranata koji su više od decenije proveli u Nemačkoj, vraćen u Srbiju. Učinjeno je to u većini slučajeva na grub i nehuman način. LJudi su preko noći istrugnuti sa posla, deca iz škola, svi su morali da napuste svoje stanove i ovde se u mnogo gorim uslovima suoče sa tim kako preživeti.

- Kuća Hasanijevih u Kosovskoj Mitrovci je spaljena. Učinili su to Albanci. Rekli su nam da pošto smo bili sa Srbima idemo u Srbiju- obajasnio nam je Hasani
Kenedi Hasani govori nemački, italijanski, albanski, romski pa čak i ruski. Sve mu bolje ide i srpski, pogotovo kada nema tremu kakvu je imao na dodeli festivalskih nagrada.

- Jezici se najbolje uče svaki dan “reč na reč”kada srećeš sve te ljude gde se zatekneš, tako se to uči - kaže Kenedi Hasani.
U Mađarskoj je 2003. godine, pošto su ga uhvatili da je ilegalno prešao granicu, proveo šest meseci u logoru za izbeglice.

- Prešao sam preko neke reke. Voda mi je bila do guše. Koristio sam i trsku da dišem ispod vode, po pola sata, kako to radi Rambo u filmovima.
Kenedi Hasani trenutno sa familijom živi u kući bez struje, vode i kanalizacije. Rad na filmu mu je pomogao da vrati dug roditelja koji je nastao izgradnjom njihove porodične kuće.

- U Srbiji se mnogo teško živi. Kada idem da skupljam papir ustajem u 4.30. Nahranim konja i u 5 sati krećem i radim do 3 popodne. Mogu da zaradim 1.300 do 1.600 dinara dnevno ali nije to tako svakog dana a sve ti ode na doručak i večeru.

Treba i konja nahraniti, to ti je kao još jedan član porodice. Fizički rad se ovde plaća deset evra na dan, što je jako malo. Radio sam i na gradilištu ali sam se posvađao sa gazdom. Nisam mogao toliko težak posao da radim za 8.000 dinara mesečno. Kada se razbolim to je propast, ne mogu da radim, pa nema šta da se jede, čisto da crkneš. Ako imaš para za lek kupiš, ako ne trpiš.

Ako dobijem šansu, u Nemačku više ne idem, ali Francuska, Švedska i Italija su dobre zemlje. Ameriku bih jako voleo da vidim. Nekada smo bolje živeli.. Imali smo i po 30 krava i 200 ovaca, al’ je ćale sve prodao kada se išlo za Nemačku. Sada smo zbog dugova ko miš na rupu. Bez para ne možeš da ideš nigde. Evo, sada mogu da pitam kada ćemo ovu Srbiju da uguramo u Evropu i dokle ćemo sa ovom mafijom i korupcijom da živimo? Šta ti političari ovde misle, znaju li oni koliko ljudi u Srbiji jede iz kontejnera?

Vladimir Crnjanski
Foto: D. Milosavljević