Pijan sam već 48 sati. Sva sreća, svih "milijardu" ljudi, koliko ih je sigurno sada na tvrđavi, u istom je raspoloženju, tako da mi je svejedno što mi se smrskana plastična časa zavukla u nogavicu, na odmoru sam i moj mozak je na odmoru. Spavaću u nekom šatoru i sve će biti isto kad ustanem. Takav ti je festivalski život, legneš pijan probudiš se pijan, i nije važno sa kim si, ako je u pitanju žensko biće. Kad bi se pored mene ujutro našao neki tip, tek tad bih shvatio da su za mene, tridesetogodišnjeg Anglosaksonca, hemičara, koji obožava vašu zemlju, dani veselog bluda uz puno, puno muzike odbrojani - raspričao se Kaj, koji je ćaskajući sa radoznalcima iz Beograda prekraćivao vreme dok je, presavijen preko limene ograde, čekao prolaz prema glavnoj bini, gde su preksinoć, pola sata pre ponoći, nastupili "Prodidži".

Kaj ubrzo odustaje. Kaže obezbedio se tokenima, festivalskom valutom, kupiće pivo i plesati na nekoj manjoj bini. Prošle i pretprošle godine, takođe je bio na Egzitu. Naravno, kao i većina Britanaca (za koje se slobodno može reći da su ovih dana postali većinsko stanovništvo AP Vojvodine), a Kaj je rodom iz Mančestera, došao je prema preporuci zemljaka, koji su ranijih godina bili na novosadskom festivalu.

-Cilj mi je da što bolje upoznam vašu kulturu, da pijem domaće piće i čujem domaće bendove - tvrdi Kaj.
NJegovog prijatelja Stivena na tvrđavi susrećemo kompletno odevenog, iako smo dan ranije, poput svih drugih koji su se tada našli u Egzitovom kampu, imali priliku da ga zateknemo potpuno razgolićenog.

-Nisam ja kriv, drug mi je sklonio garderobu i peškir posle tuširanja, a nekako sam morao da stignem do svog šatora. Ali sumnjam da je ikome zasmetalo, pošto su me posle nekog vremena dvoje ljubaznih Australijanaca pozvali da večeram sa njima, a da me nisu ponudili ničim za prekrivanje - objašnjava Stiven, koji za razliku od Kaja, neće propustiti "Prodidži".

- Možda će "Bisti bojs" imati bolji nastup, ali ja idem da podržim naše izvođače.
Beograđani, možda povedeni identičnim motivom, bili su akustički najsložniji i najbrojniji tokom nastupa "Jarbola". Na pomenutom koncertu, koji je počeo oko pola dvanaest, bilo je više nego neoubičajeno jer je skoro svako u publici nosio VIP akreditaciju.
-Ovde su svi novinari, ali nema veze, razumem ja ljude, bolje je otrčati do čistog toaleta, nego čekati red ispred plastičnjaka - s ironijom je konstatovao jedan od retkih Beograđana, koji za vratom nije nosio "čarobnu karticu".
Osim čistog toaleta, ova kartica nudila je i posetu VIP terasi, jednom jedinom mestu gde posetilac Egzita nije bio izložen napadu agorafobije.
-Brate, mogao sam da poginem na Mejn stejdžu. Moja ortakinja je pala i nisam uspeo da je podignem, nisam čak uspeo ni da smislim šta da radim, samo sam u panici počeo da udaram sve oko sebe, dok su mene svi nabadali. Ma, zapalio sam kući, malo odspavao i super mi prija sad što mogu da odmorim na praznoj ulici - rekao nam je Mladen.

Inače, posle prve večeri Egzita 2007. na ulicama vojvođanske prestonice nije bilo teško primetiti da najsvežije izgleda lokalno stanovništvo, koje će radno ispratiti hiljade turista, koji su pohrlili da ostave neki token za dobru zabavu u Novom Sadu.

-Sad smo kao primorci, dok se stranci ludiraju namazani svim ratničkim bojama, dok se opijaju, spavaju i sviraju na trgovima, mi radimo, kao mravi u poređenju sa cvrčkom, a videćemo ko će posle da uživa - sa osmehom nam je otkrio Ivan, zaposlen u internet kafeu, u kome je u svako doba dana teško doći do prazne stolice, i još teže do praznog monitora.

Egzit ide dalje...

By Stanković Nenad