Steve Jobs je prije svega bio marketinški genije, a tehnološki puno manje.  On je znao što će ljudi kupovati a što neće, što ljudima treba a što ne treba.  Znao je da im treba jednostavno sučelje, što Marušić kaže za budale, maleni aparatići, i neki cool dizajn da ih Bono može prodavati curicama ko žvake (Franzen: Freedom).

Da nije bilo Steve Jobsa, ne da ti danas ne bi imao kompjuter doma i Blackberry, nego i kad bi se sreo s nečim takvim, ne bi imao pojma kako se to koristi i kako bi to tebi moglo pomoći.  To bi ostalo domena onih stereotipičnih štrebera, a IBM bi i dan danas prodavao pisaće mašine i Sony walkmane, ko što Apple prodaje kompjuteriće za slušanje muzike, fotografiranje, slanje mailova.

Dakle, genij Steve Jobsa je u tome što je znao postaviti problem, postaviti pravo pitanje, a ne u tome što je na njega znao odgovoriti (jer nije).  Ali kao što već rekoh tamo u DPK, to nije ni toliko bitno kad je za kikiriki mogao dobiti par inžinjera (par stotina, par tisuća, par stotina tisuća?) da tako postavljeni problem riješe.

Kao što je i sam Steve Jobs rekao u nekom intervjuju koji sam vidio jutros na TV, kad ljudi vide nešto kao Apple II nekoć, ili iPod ili iPhone danas, onda kažu - pa da, normalno!  E, ali trebalo se tog koncepta sjetiti prije nego što je postojao - a to je mogao samo genij Steve Jobsa.  (Da upotrijebim Profinu analogiju, on je bio jedan od rijetkih ljudi čiji mozak nije bio omeđen jezikom.)


P.S. Sad vidim da je i Marušić napisao otprilike ovo isto... tak mi i treba kad ne čitam stranicu do kraja nego odma odgovaram na pitanje čim ga vidim.