Ovaj bar ne skriva da je srbin

https://www.youtube.com/watch?v=NCa9kuJzyhY
Zoran Djindjic - poslednji intervju pred atentat koji je naravno izostavljen u svim kasnijim filmovima o njegovom zivotu, liku i delu.

https://www.youtube.com/watch?v=q5gQOwjQbJE
Milan Vidojevic objasnjava fenomen ubistva drzavnika kao i razloge i metodologiju ubistva Djindjica i govori o sprezi mafije kao desne ruke tajnih sluzbi.

Ti stvarno vjeruješ da je jadna Rusija primorana na bilo šta i da za razliku od Amerike nema nikakvu strategiju za ostvarivanje svojih geostrateških interesa. Onda je bilo kakva rasprava suvišna i nepotrebna.

Izađite malo iz svog svijeta ruskih bajki.

Šta je neoliberalizam

»Neoliberalizam« je skup ekonomskih politika koji je postao prilično rasprostranjen u poslednjih 25 godina. Iako se retko govori o tome u Sjedinjenim Državama, efekat neoliberalizma se jasno vidi svuda gde bogatiji postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

»Liberalizam« se odnosi na političke, ekonomske, pa čak i religiozne ideje. U SAD politički liberalizam je strategija prevencije socijalnog konflikta. On je prezentovan siromašnim i radnim ljudima kao progresivan u poređenju sa konzervativizmom ili desnicom. Ekonomski liberalizam je drugačiji. Konzervativni političari koji tvrde da mrze liberale (politički tip) nemaju problema sa ekonomskim liberalizmom, uključujući i neoliberalizam.

»Neo« znači da govorimo o novoj vrsti liberalizma. Kakav je, dakle stari? Liberalna ekonomska škola postala je poznata u Evropi kada je Adam Smit, engleski ekonomista, 1776. objavio knjigu Bogatstvo naroda. On i ostali sledbenici zastupali su oslobađanje od vladine intervencije u ekonomskim stvarima. Bez restruktuiranja proizvodnje, bez trgovinskih barijera, bez carina Smit je govorio: »slobodna trgovina je najbolji način za naciju da se razvija«. Takve ideje su bile »liberalne« u smislu zaustavljanja kontrole. Ova primena individualizma ohrabrila je »slobodno« preduzetništvo, »slobodnu« konkurenciju - što ustvari znači slobodu kapitalista da prave ogromne profite kako god požele.

Ekonomski liberalizam preovlađivao je u SAD od 1800'ih do ranih 1900'ih. Tada je velika depresija iz 1930'ih donela teoriju ekonomiste Džona Majnarda Kejnza kao izazov liberalizmu kao najboljoj politici za kapitaliste. On je govorio, u suštini, da je puna zaposlenost neophodna za rast kapitalizma i da vlada i centralna banka moraju da intervenišu kako bi podigli zaposlenost. Ove ideje imale su velikog uticaja na politiku New Deal-a predsednika Ruzvelta - koji je poboljšao život mnogih ljudi. Ubeđenje da vlada treba da unapređuje opšte dobro postalo je opšte prihvaćeno.

Ali kriza kapitalizma poslednjih 25 godina, sa opadanjem profitnih stopa, nagnale su korporativne elite da ožive ekonomski liberalizam. To je ono što ga čini novim. Sada sa rastućom globalizacijom kapitalističke ekonomije, neoliberalizam se ispoljava na globalnom nivou.

Osnovne odlike neoliberalizma su:

Vladavina tržišta - oslobađanje »slobodnog« preduzetništva ili »privatnog« preduzetništva od svih ograničenja koje je postavila vlada (država) bez obzira koliku socijalnu štetu ovo uzrokovalo, veće otvaranje za međunarodnu trgovinu i investicije (kao kod NAFTA-e), smanjenje nadnica, uticaj na slabljenje radničkih unija i eliminisanje radničkih prava osvojenih tokom mnogo godina borbe. Nema kontrole cena. Sve u svemu, potpuna sloboda kretanja kapitala, roba i usluga. Da bi nas ubedili da je ovo dobro, oni kažu »ne regulisano tržište je najbolji način da se poveća ekonomski rast, koji će na posletku svima doneti korist«. To je kao Reganova »supply-side« (»politika rezervi«) ili »tickle-down« ekonomije (»istakanje«), ali nekim čudom baš puno bogatstva nije iscurilo.

Kresanje troškova za socijalne službe, kao recimo, za obrazovanje ili zdravstvenu zaštitu, smanjivanje pomoći za siromašne, bolesne čak i za održavanje puteva, mostova, kvaliteta vode za piće, a sve u ime smanjivanja uloge države. Naravno, ne protive se popuštanjima i poreskim olakšicama za nova ulaganja.

Deregulacija - smanjenje državnog regulisanja svega što ometa profitabilnost, uključujući i zaštitu na radu kao i zaštitu životne sredine.

Privatizacija - prodaja državnih preduzeća, dobara i usluga privatnim investitorima. Tu spadaju banke, ključna industrijska preduzeća, železnice, autoputevi, škole, bolnice, kompanije za elektro snabdevanje, vodovodi. Iako se čini u ime veće efikasnosti, koja je često potrebna, privatizacija za efekat uglavnom ima koncentrisanje još većeg bogatstva u rukama nekolicine ljudi i čini da građani plaćaju mnogo više za svoje potrebe.

Eliminisanje ideje »zajednice« ili »javnog dobra« i njihova zamena »individualnom odgovornošću« - najsiromašniji slojevi u društvu su prinuđeni da sami nalaze »rešenja« za nedostatak zdravstvene zaštite, obrazovanja, socijalne sigurnosti, a ako to ne mogu, onda su »lenštine«.

Širom sveta neoliberalizam propagiraju moćne finansijske institucije kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka i Inter Američka banka za razvoj. Neoliberalizam vlada širom Latinske Amerike. Prvi pravi primer neoliberalizma u praksi je Čile (zaslugom ekonomiste Čikaškog univerziteta Miltona Fridmana), posle državnog udara, koji je pomagala CIA, protiv izabranog predsednika Aljendea 1973. Sledile su ostale zemlje, sa najgorim efektom u Meksiku gde su nadnice pale za 40% do 50% u prvoj godini po uključivanju u NAFTA-u, dok su troškovi života porasli za 80%. Propalo je preko 20.000 malih i srednjih preduzeća, a 1000 vladinih preduzeća je privatizovano.

Rusi, borci za pravdu.