Georgije Pavlović

POD ZVEZDOM ŠESTOKRAKOM

JUDAIZAM I SLOBODNO ZIDARSTVO
U PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI

(Sa predgovorom Dimitrija Ljotića)

PREDGOVOR

Potrebno je da prvo nešto priznam.

Kad mi je gospodin Georgije Pavlović predao svoj rukopis i tražio da ga pročitam, nisam mislio da ću tu nešto naročito saznati. Mislio sam da u glavnom sve što treba znati o masonstvu i njegovom jevrejskom poreklu, znam. Primio sam ipak nalog iz poštovanja koje dugujem samoj ličnosti piščevoj. Čitajući pak ovo delo zastideo sam se, jer sam poznavao svoju gotovost da u važnoj stvari sebi pridajem više znanja nego što stvarno imam. Otuda kad je gospodin Georgije Pavlović smatrao da bi nekoliko reči - kao predgovor - njegovu knjigu dobro predstavili čitaocima, ja sam primio poziv, uveren da će najbolji predgovor biti ako priznam svoj slučaj. Jer, zaista malo znamo o tajnom delovanju Jevreja, a mnogi i toliko malo da uopšte ne smatraju da tu nešto ima da se zna.

Najveći uspeh Jevrejstva i leži u tome, što su tako veliku snagu i tako presudni uticaj na čovečanstvo prikupili u svoje ruke, a to retko ko, pa i to nedovoljno, poznaje. Za veliku većinu školovanih Arijevaca Jevreji su lutajući, napaćeni, nepravično gonjeni, vredni i vrlo talentovani narod, koji ništa drugo ne traži već da može da radi da bi živeo. Za te školovane ljude imperijalizam je težnja za osvajanjem koju imaju samo Nemci, Englezi, Rusi, Amerikanci, Francuzi, Japanci, Italijani, a koju su juče imali Vavilonci, Persijanci, Makedonci, Rimljani, Mongoli, Turci i Španjolci. Jevrejski imperijalizam je u tim krugovima nepoznat - i juče i danas nepoznat. Optuživaće ti ljudi i svoju rasu, čak i svoj narod rođeni za imperijalizam, Jevreje pak neće. I ne samo to. U najvećem broju slučajeva, ako se ko usudi da ukaže na imperijalizam jevrejski, taj će proći kao nesrećnik. Napašće ga njegova rođena braća kao "mračnjaka", "reakcionara srednjevekovnog", "zatucenjaka verskog", ili u poslednja vremena; kao i "petokolonaša" i "izdajnika". Ne ume čovek da objasni otkud ova žučnost. Zašto, na primer, o imperijalizmu ovog ili onog naroda mogu ljudi razgovarati mirno, a o imperijalizmu jevrejskom moraju brzo preći na izlivanje žuči? Ali po pravilu to tako biva. I to ne kad razgovara Jevrejin sa ne-jevrejnom, već kad govore među sobom čistokrvni Arijevci.

Ipak izgleda da je ovome uzrok u tome što Jevreji postižu sve svoje uspehe tajno, lukavošću, a ovi uspesi nisu predstavljeni vidljivo na kartama geografskim. Zato ona strana koja taj imperijalizam poriče, ima u vidu nekog krivonogog Isaka, s izlizanim odelom, što, reklo bi se, bez ikakve zarade, stoji na vratima svoje telalnice po vasceli dan, a uveče odlazi, pognute glave, u svoj kraj, vraćajući kući šerpicu s poklopcem u kojoj je jutros od kuće sebi ručak doneo. I gledajući ga tako u mislima, ona se smilostivi nad ovom briznom prilikom, i u njoj bukne osećanje pravde, otvori se slavina plamene rečitosti, i kad ponestane džebane, (kao što borci bacaju jedan drugome na glavu i predmete namenjene sasvim miroljubivoj upotrebi), - tako kad ponestanu razlozi, u vatri borbe, dolaze do upotrebe reči koje za ozbiljan razgovor nisu predviđene. Strana koja ovako radi neće da bude pravična i da se seti da u ostalim narodima ima i još brižnijih ljudi od ovog Isaka, pa to ne smeta tim narodima da budu optuživani za imperijalizam. Kao kameleon, on uzima boju naroda u čijoj sredini živi, iako ostaje potpuno odvojen od njega. To je superimperijalizam, koji se tajno nadgrađuje ne nad jednim narodom, već nad svim narodima, počevši od naroda bele rase.

Sami pak Jevreji obično, na optužbe ne odgovaraju, naročito ako je ona dobro obrazložena. I tu pokazuju izvanredno poznavanje ljudske površnosti, a istovremeno svoju organizaciju i disciplinu. Prvu pokazuju time, jer znaju da površni svet i najtežu i najsenzacionalniju optužbu utoliko brzo zaboravlja ukoliko se o njoj manje govori. A najmanje će se govoriti o optužbi na koju optuženi ne odgovaraju. A drugu pokazuju time što svi od reda ćute u stvari koja ih inače tangira duboko, što bez čvrste njihove povezanosti i podređenosti svojoj hijerarhiji ne bi bilo moguće. Desi li se ipak da optužba pravi veliki utisak sama sobom, Jevreji spremaju proces: "Sud objektivni neka kaže svoju reč", šta bi oni govorili? Oni će proces samo marljivo i tiho spremiti: sudije i advokate, svedoke i veštake, štampu i ostalo javno mnenje, - istovremeno tražeći načina da utiču na suprotnu stranu ili na njegovu odbranu i njene dokaze. Ali i tu više vole da postignu "časno poravnanje" nego neku teško osuđujuću presudu, - jer ipak su ove opasnije, pošto se o njima više govori, nego poravnanja koja strasti umiruju.

A imperijalizam jevrejski je fakt. I to je danas još najmoćnija imperija na svetu: superimperija. Jer imperija dolazi od imperare što znači zapovedati. A ako vođstvo nekog naroda danas ima toliku moć i toliki uticaj kao Jevrejstvo, da se velike imperije drugih naroda na njegovu želju stavljaju u pokret, onda se ta moć može nazvati samo superimperijalizmom. Kad govorimo o tome, onda ne bih hteo da se misli na presudni uticaj jevrejski u ekonomsko-finansijskim stvarima, pošto se to smatra kao neko prirodno polje rada na kome Jevreji postižu svoje ogromne uspehe. Hteo bih naprotiv, da se sva pažnja čitalaca usredsredi na njihov, jevrejski uticaj na socijalni, politički i duhovni život ne-jevreja. Taj uticaj je isto tako ogroman, pa čak i presudan, kao i u ekonomiji. Međutim, priznaće to svaki branilac Jevreja, ne-jevreji bi ipak trebali da imaju kao neku samoupravu, te svojim životom sami da upravljaju, a ne stvari koje se samo njih tiču, - u njihovim rođenim državama, da zavise od Jevreja.

Istorija XIX veka Evrope je u stvari istorija rastućeg jevrejskog uticaja u njoj, i to u toj meri, da su Jevreji u prvoj trećini XX veka držali sve evropske nacije, socijalno politički i duhovno u svojoj vlasti. Razume se, da prema pravoj organskoj vrednosti ovog uticaja, pada u senku prevashodni uticaj Jevreja u ekonomsko-finansijskim stvarima. Jer ako su u ovom prisustvo i uspesi Jevreja i razumljivi, prisustvo, uticaj i uspesi Jevreja u socijalnom i duhovnom životu ne-jevrejskih naroda predstavlja pravi CORPUS STRANIERUM, strano telo, u nečem bitno svojem i samo svojem, gde uvlačenje stranog uticaja ne samo nije potrebno, već je opasno i čak svetogrdno. Tu je samo prisustvo stranog tela nepristojno, i kad se drži po strani, skromno. A kad se razbaškari u najintimnijim delovima i funkcijama naroda, onda je to kao preljuba toga naroda, izneverenje načelima života njegovog. To uništava taj narod polako ali sigurno. Svlači ga sa temelja na kojima je zasnovan život njegov, temeljima koji su vekovima već dokazali svoju vrednost, i prevodi ga na nove, "moderne" na kojima se mogu samo "kule od karata" izgraditi, (a stvarno takve kule se i prave u raznoj "naučnoj literaturi", na hartiji, da bi se ti novi temelji prikazali i na njima pokazale "kule u vazduhu"). Kad se na te temelje pak prenese stvarno život narodni, onda odmah nastaje uleganje njihovo, naprsnuće konstruktivnih zidova, dok naposletku cela građevina narodnog života ne doživi svoj slom.

Prema tim posledicama ništavne su štete koje Jevreji jednom narodu mogu u ekonomiji da pričine. Ma koliko veliko njihovo iskorišćavanje bilo, od toga se ne umire. A od onog drugog uticaja, socijalnog, političkog i duhovnog od toga se umire. Ima naroda koji se nalaze već na rubu propasti, - a ima starih naroda, koji danas ne postoje i koji su nestali iz takvih razloga. Time, razume se, nisam hteo reći da ekonomski uticaj treba prenebegnuti, niti ga potceniti. Hteo sam samo ukazati da taj uticaj obično najpre i najčešće pada u oči svetu i obično, kad se govori o jevrejskom uticaju, misli se na ovaj, - pa sam zbog toga hteo da zamolim čitaoce da baš o tom vidljivijem uticaju ne misle toliko, već o onom manje vidljivom ili manje dozvoljenom, više opasnom i više svetogrdnom u najintimnijim oblastima života pojedinih naroda. I što je glavno taj uticaj se ne vrši na jedne narode, a drugi se ostavljaju po strani. Svi narodi bele rase napadnuti su od ove potajne bolesti. I ona ih ne samo ekonomski iscrpljuje, što je još najmanja šteta kao što smo videli, već ih unutra društveno razara, politički im nameće upravu i zakone pogodne za širenje i organizovanje daljeg njenog uticaja i duhovno ih zaslepljuje i umrtvljuje.

Istorija svakog naroda Evrope bi mogla pružiti o tome potvrde za svaku napred iznetu tvrdnju. Samo, razume se, istorija objektivna, a ne istorija falsifikovana kakvu su XIX i XX vek izlagali, radi učenja, svojoj deci po školama sviju naroda Evrope.

Evo jednog, za to, retko rečitog primera.

Mi smo učili opštu istoriju, kao i naši roditelji i naša deca. I tu se od nas tražilo da znamo ogroman broj činjenica i godina. Ali, recimo o Frensisu Bekonu baronu verulamskom, i njegovoj "Novoj Atlantidi" govori se svega nekoliko reči, i to tako da se ovo delo svrstava u tzv. "utopističku literaturu". Međutim, iz ovog dela Gospodina Georgija Pavlovića, mi vidimo nešto sasvim drugo. Mi vidimo da je Frensis Bekon izložio jedan fantastičan plan kako će zamišljeno ostrvo, Benzalem, postati središte svetske imperije. Da posle toga plana Englesko ostrvo nije zaista i postalo središtem ogromne imperije, onda bi delo Frensisa Bekona moglo da se smatra i utopijom. Ali eto čuda! Ta se Bekonova zamisao i ostvarila, i to potpuno. Kad se nešto unapred među ljudima iznese, ma kako fantastično izgledalo, ako se ostvari, onda se više ne može smatrati utopijom, već utoliko više genijalnim planom, u koliko je ostalim ljudima, pre njegovog ostvarenja, izgledalo manje ostvarljivim. A kad je tako, onda bi "Nova Atlantida" u istoriji koja se daje našoj deci trebala da zauzme glavno mesto. Jer eto tokom XVIII i XIX veka stvorena je imperija čije je središte Bekonova otadžbina. Za stvaranje te imperije važno je dakle to delo, koje je plan o tome iznelo u vreme kad je Engleska bila mala, kad nije ni na ostrvima njena vlast bila učvršćena, kad je tek prošla opasnost koja joj je pretila od evropske kontinentalne koalicije i blokade, kad je tako malo izgleda bilo za njen ovakav porast. Ali iako je sve tako, udžbenici istorije iz kojih mi ovu izvanredno važnu nauku učimo, produžuju da podsmevačkim omalovažavanjem govore o Bekonovoj "Novoj Atlantidi". Očigledno je da se ovo ne čini zato što se Bekon i njegovo delo ne uvažavaju dovoljno, već zato što "neposvećeni" ne treba da saznaju za to. Jar ako saznadu, onda će videti na koji je način neznatno ostrvo englesko postalo središte Veliko-Britanske imperije. Saznaće kakvu ogromnu političku ulogu igraju tajna društva uopšte, a naročito ovakva kao što je od Bekona predloženo u ovom delu društvo "Solomonov hram". Po volji, a prema postavljenom zadatku, ova društva mogu biti gradilačka ili rušilačka, što zavisi da li onaj koji upravlja tim društvom želi da podigne ili sruši moć jednog naroda. Zato se udžbenici istorije, iako je Bekonov plan ostvaren, prema ovom njegovom delu drže s prezrivim sažaljenjem. Zato što se zna da će se posle toga malo ko naći da pronađe i popravi neku staru knjižurinu prepunu prašine, da bi u njoj čitao utopističku sanjariju. Baš zato što je plan ostvaren potpuno, zato se želi da prikrije, da se na taj način ne bi saznalo kakvu ogromnu političku ulogu imaju tajna društva u stvaranju i obaranju imperija. Znači da ti udžbenici istorije ne iznose istinito događaje, niti uzroke i posledice pojedinih istorijskih zbivanja od presudnog značaja. Znači da se mi i naša deca kljukamo pričama o manje važnim stvarima, a glavne i skrivene opruge istorije se od nas kriju. Kako, dakle, posle toga da nemamo pravo da zaključimo da je istorija koju smo učili po školama falsifikovana, podešavana tako da se iz nje nije uticaj vrlo uticajnih a skrivenih faktora mogao videti?

Početkom XX veka izbio je na javnost jedan drugi plan "PROTOKOLI CIONSKIH MUDRACA". Taj plan sadrži postepene uslove koje treba ostvariti da bi Jevrejstvo potpuno i otvoreno ovladalo svetom. U početku je to "ozbiljnim ljudima" izgledalo kao pakleno podmetanje nekog inteligentnog i fanatičnog antisemite, da bi se antisemitizam "mogao što bolje rasplamsati". Otuda su "ozbiljni ljudi" to smatrali "neozbiljnom stvari", dakle opet utopijom. Ali posle Ruske revolucije, njenog jevrejskog porekla i karaktera, i svega što se tom prilikom ispoljilo, pažnja sveta je bila privučena na "protokole". Ljudi su se počeli pitati: kakva čudna koincidencija između "protokola" i Ruske revolucije? Da se prvo desila Ruska revolucija, pa se tek potom pojavili "protokoli", onda bi se moglo misliti da neko u stvari opisuje ono što se desilo kao da će se tek desiti, da bi stvorio utisak kao da je "protokolima" unapred to bilo predviđeno. Ali ovde su se prvo pojavili "protokoli", a Ruska revolucija je došla tek dve decenije po tom, a izgleda tako kao da se radi po "protokolima". Ovim su "protokoli" dakle dobili potvrdu događaja.

Kad bi se sad našla neka knjiga, koja govori o nekom važnom događaju koji će se tek desiti, dok se ti događaji ne dese, slobodno nam je o toj knjizi suditi kako za dobro nađemo. Ali kad se zatim predviđeni knjigom događaji zaista i dogode, onda više ne možemo misliti šta hoćemo, onda smo primorani da kažemo za tu knjigu da je ili ostvareno proroštvo (ako je otkrivala namere Božje), ili ostvaren plan (ako je otkrivala namere ljudske).

Jevreji su se dali na posao da procesima dokažu falsifikat tih "protokola". Ali to sad nije interesantno. Videli smo već kako procese Jevreji prave, pa ne bi bilo čudo, ako se dogodi, pored takvog uticaja kakav su pribavili, da dobiju i kakvu presudu u svoju korist. Ponavljam nije to za sada interesantno. To bi bilo interesantno pre, recimo, čudnovatih događaja Ruske revolucije. Tada bi bilo važno znati da li su "protokoli" falsifikat ili ne. Od tih događaja to nije važno, jer su "protokole" ovi događaji potpuno potvrdili, pa je moguće, posle toga, pre sumnjati u autentičnost ili zakonitost sudske presude nego u istinitost "PROTOKOLA CIONSKIH MUDRACA".

Ali Bekonova "Nova Atlantida" nije ni sa čije strane osporena. Niko nije rekao još da je to falsifikat. A i da je to rekao, da je dokazao da to nije, recimo, dalo Frensisa Bekona, to bi imalo malo značaja. Nije težina u tome ko je pisao, već da li je zaista pre desivši se događaja to bilo već napisano. A ovde se to ne spori. Ali zato se spori ozbiljnost same knjige. Prikazuje se u udžbenicima opšte istorije, u enciklopedijama, u istoriji literature, kao primer utopističke književnosti, mada istinita istorija mora utvrditi, da je to grandiozan plan po kome je pomoću tajnog društva "slobodnih zidara" osnovana na čitav vek posle Bekona, stvorena Britanska imperija.

Kratko da kažem: mnogo stvari ima o kojima ne pišu naši udžbenici istorije, ako se radi o prošlosti, ni naša štampa ih ne beleži, ako se radi o sadašnjosti, a baš te prećutane stvari presudno utiču na istoriju. I kad je takav slučaj, onda će se iza te prećutane stvari naći prikriven Jevrejin. On nema računa da se njegova uloga vidi i sazna. On je udesio da se o tome ne piše. Zato se imperijalizam jevrejski ne vidi, zato mali broj ljudi o tome zna, a od toga većeg i sve obuhvatnijeg niti je bilo niti će biti jer ta žudnja traje koliko i njegova istorija: pedeset vekova. Nikad je se nije odrekao. Ona je upravo razlog njegovom čudnom održavanju pod uslovima pod kojima se još ni jedan narod nije mogao održati. Već devetnaest vekova je on rasejan po svetu kao pleva među drugim narodima, bez državne organizacije, zaboravio je svoj jezik, izgubio je organsku narodnu strukturu, promenio je stvarno i veru svoju, proganjan kao ni jedan drugi narod, on je sačuvao svest da je Jevrejin i da je njemu "Bog obećao i zakleo se da će vladati svim narodima". A toliko je bilo dovoljno da on sačuva svoju individualnost i svoje neuporedivo jedinstvo.

I rat ovaj sadašnji uglavnom je delo Jevreja. Kad to kažem ne mislim da tvrdim da ne postoje strasti, računi i zablude ostalih naroda. Daleko od toga. Da ovi ne postoje Drama ne bi mogla da se konstruiše. Njemu je ovaj rat bio potreban da bi se srušio nacionalizam i hrišćanstvo arijevskih naroda, ove još zaostale prepreke (politička i duhovna) njegovoj otvorenoj vladavini nad ovom rasom. Zato je on rat pripremio, - dobro je u rat uspeo da uvuče narode, - dobro je dozirao snage da rat traje dugo i što duže, kako bi proizveo rasula nacionalna i duhovna koja su mu potrebna.

Mi često vidimo na skicama kojima se prikazuje situacija na bojištima nacrtana klješta kojima jedna vojska pokušava da obuhvati drugu vojsku. Ali jedna velika "klješta" nismo videli. To su jevrejska klješta kojima su Jevreji zamislili da stegnu celu belu rasu: istočni krak tih klješta čini jevrejska tvorevina Boljševizam, a zapadni krak opet jevrejska tvorevina plutokratija. Jevreji su tako postavili svet bele rase da bira između njihove dve tvorevine, obe antimoralne i antisocijalne i antinacionalne. Veština je njihova, pri tom, da su uspeli samu belu rasu tako da pocepaju, i da oba kraka svojih klješta naprave od živog tkiva te iste rase protiv čijih bitnih interesa i bojuju.

Neupućeni čitalac razume se vrti glavom na sva ova tvrđenja, čudeći se kako je moguće da jedan narod od petnaest miliona ljudi, rasutih po svetu, može ovakve uspehe da postigne. Na to moram da ponovim da u toj neverovatnoj nesrazmeri i leži glavni razlog uspeha jevrejskog. Svet ih potcenjuje, jer su malobrojni, rasuti po svetu, bez jezičkog jevrejskog jedinstva, na izgled zauzeti samo svojim poslovima, nemaju svoje vojske i flote, u svakom narodu se prikazuju kao dobri rodoljubi čak.

Životinje ne znaju za oruđa. Sve što čine rade samo svojom snagom. Čovek zna za oruđa. Oruđima raznim čovek umnožava svoju snagu. Tu valjda i leži glavna kvalitativno-vidljiva razlika između životinje i čoveka. Jevreji su tu moć čoveka primenili u svojim političkim ciljevima. Samo svojom snagom oni bi mogli sasvim malo. Davno bi morali nestati kao narod, jer bi se uverili da je njihova pedesetvekovna težnja neostvarljiva. Oni zato sami neposredno malo rade. Služe se svojim oruđima, svojim polugama.

U duhovnom pogledu je takva poluga slobodno zidarstvo. Tu se njihovi članovi obrađuju strpljivo i oprezno. U "radionici" se nalaze dva kamena: grubi i uglačani. Grubi kamen je član masonerije pri ulasku u članstvo, a uglačani je na kraju obrađivanja. U stvari grubi kamen je čovek iz naroda jos neodređen, još vezan svom snagom duha i krvi za svoj rod i veru otaca svojih. Onaj uglačani kamen predstavlja masona koji je prekinuo sve te veze, odrodio se, postao potpuno odani član internacionalnog društva preko koga mogu Jevreji vladati drugim narodima.

Nije moje da pokazujem kako to biva. To će delo Gospodina Georgija Pavlovića već pokazati, ukazujući onima koji bi hteli još više ući u tu čudnu stvar, na obilnu i pouzdanu literaturu o toj stvari.

U politici je takva poluga demokratija. Tu se prvo uspava domaćin narodni, pričama da on nije odgovoran, te se tako društvo narodno liši budnog domaćina. A posle sve ide lako. Pre reda, pre pravde, pre istine, Jevreji su stavili kao zahtev demokratije slobodu, i njoj žrtvovali sve drugo, samo ne svoje interese. Jer su u stvari slobodu zato i stavili napred da bi pod njenim plaštom mogli razoriti i uspavati sve organe narodne samozaštite, i koji su dotle sprečavali ovaj nalet. Iza svake partije koja bi imala izgleda na uspeh stajao je Jevrejin, ili ako nije mogao sam, onda je tu morao biti slobodni zidar, već uglačani kamen, ili plutokrata, na drugi način vezan s Jevrejstvom.

U ekonomiji je poluga plutokratija, vladavina novca. Pomoću ove je čovek postao sluzeća, a novac gospodareća vrednost. Sve se prodaje: rad i zemlja, čast i strast, mač i pero. Od uvek je tako bilo. Samo niko novcu nije uspeo takvu moć da da i niko tako daleko nije novcem uspeo da prodre kao savremena plutokratija, sva od Jevreja izgrađena. To je naličije demokratije u ekonomiji, kao što je ova lice plutokratije u politici. Njih su dve nerazdvojne: ko hoće demokratiju, taj mora primiti plutokratiju, - i obrnuto.

Jevrejstvo je stvorilo taj sistem privredni. Njemu je trebala ta neograničena moć novca i on je to i stvorio. Drugi su držali zemlju, drugi su imali radnu snagu, drugi su držali prirodna bogatstva. On to kao stranac nije mogao imati. Ali pomoću kreditnih pisama, dobijenih od svojih rođaka u inostranstvu, on je dolazio u zemlju bez novca, nalazio ga u samoj zemlji, radio s njenim dobrima, s njenom radnom snagom, pa ipak uzimao ogromne zarade, jer je bio finansijer. On je pronašao način kako se novac plodi bolje nego ma koje životno stvorenje i pomoću svojih jevrejskih veza on je izatkao ogromnu mrežu u kojoj je kao pauk pio životne sokove čitavih naroda bez mnogo muke a s mnogo zadovoljstva. A novac mu je davao vlast nad ljudima i ženama, nad mačevima i perima, nad partijama i vladama, nad štampom i umetnošću, pa čak i nad naukom.

U društvenoj pak strukturi i dinamici mu kao poluga služi Marksizam odnosno Boljševizam. Trostruku korist Jevrejstvo vidi od ove svoje poluge. Marksizam prvo napada duh narodni, podgrizajući i ubijajući veru otačasku: Nema Boga, nema duše, sve je samo materija: Sve se svodi na zemlju i sve samo na zemlji ima da se odigra. Materijalizam i ateizam nisu tvorevine jevrejske, ali ih je Markiszam masovno upotrebio, on je od njih napravio religiju mase. Marksizam zatim napada nacionalnu celost narodnu, unoseći mesto nacije, kao sudbinske i životne neraskidne zajednice, gde celina biva pogođena, ako joj jedan deo bude pogođen, pojam borbe klasa. Istorija jednog naroda nije dakle istorija jednog krvlju, duhom i sudbinom povezana u jednu celinu rođene braće, već istorija jednog krvavog klupčeta, u kome je sudbina uplela dva krvna neprijatelja koji se kroz vekove međusobno tlače, ujedaju i ubijaju. Marksizam, na posletku, odvojivši tako od narodne duhovne i krvne celine svoje pripadnike stvara Jevrejima odanu udarnu trupu, koja treba, u poslednjem naletu, da mu posluži u krilu svakog naroda, radi rušenja njegove nacionalne i duhovne samosvesti.

Eto tako neznatno brojem Jevrejstvo uspeva da izvrši ogromne pokrete i ostvari svoje dalekosežne, sveobuhvatne ciljeve. Gospodin Georgije Pavlović je u ovoj knjizi govorio samo o slobodnom zidarstvu. Svojim predgovorom ja sam čitaoca i suviše zadržao. On treba u svoj dubini da se upozna sa slobodnim zidarstvom, jer to je prva i najvažnija poluga. Delo gospodina Georgija Pavlovića ima mnogo odlika, a najpre ove dve: istinoljubivost i jezgrovitost. U svojim izvorima on je izbegavao literaturu u koju sam nije potpuno verovao. To je ozbiljno i objektivno izlaganje samo onih činjenica koje ljubav piščeva prema istini smatra potpuno pouzdanim. Zato se služio najviše literaturom kojoj masonerija ne može poreći vrednost. Piščevo čak veliko obrazovanje i dugo proučavanje baš ove stvari omogućile su mu da kaže samo ono što treba reći u uvodnom delu ove vrste. U našoj književnosti ovo delo je zaista dobro došlo. Piscu njegovom Georgiju Pavloviću dugujemo zato iskrenu zahvalnost.