Znaš ono kad dijelim knjige pa mi se zakrči inbox? E ništa je to naspram ludila kojeg može izazvat običan fb statusić o Boži Petrovu i silnim podmetanjima nogu koje doživljava ovih dana. Pa ne mogu ni pristupit Fejsu jutros ko da sam Zdravko Madonna Čolić. Pa sam razapeta između pljuvačine HDZ-SDP bisera iz tamo Lijepe Vaše koji ne mogu shvatiti podršku iskazanu Boži i da uopće pomišljam glasovati za njega u Kroejši ako budu opet izbori, po prvi put ikada u svom malom životu. I HDZ bisera iz ove Lijepe TroNaše koji ne mogu shvatiti podršku iskazanu Boži i da uopće nikad nisam glasovala do sada niti na jednim izborima za Kroejšu, mama me rodila glupu i ner'vaticu, u svom malom životu i đe mi je baba da me povede kad pođe sa štapom na biralište?! Jedna je osoba napisala da mi je čak dislajkala stranicu. Plakala sam svu noć, životami. Takva me nakva tuga jamila, jašta. Eto, skoro pa da sam bila i zaboravila zašto sam se prije tri godine prestala aktivno baviti kometiranjem političkog šljama. Ali sve ovo što se posljednjih dana događa tom mladom čovjeku, vratilo mi je isti ružni okus u ustima. Donkihotčarenje u kaljuži. Lomljenje kičme jedinom pokušaju borbe mimo dva lopovska giganta. I samo zbog tolikog kaosa kojeg si izazvao, što ljevlje, što dešnje, samo zbog tog što spomenuti šljam ne zna kud će od muke pa te kidaju na sve strane, a mediji ti traže u povijesti obitelji diskreditirajuću ekskluzivu jel ti pradjed ostao dužan nekome tri mandarine na pijaci, a na koju stranu ti se tetka češljala, sve bojeći se za svoje guzice i guzice sebi bliskih uguženih u fotelje, dragi doktore, što bi rekli u onom filmu, nadam se da će se iznać kritična masa i da nećeš pokleknuti pritisku, te da ćete im – „JEBATI NANU NANINU!“ Jer ovolika histerija može doći samo od činjenice da su se usrali jer se pojavilo nešto drugo. I što je to nešto drugo konačno doprijelo do ljudi. Posebno onih koji su bili izgubili svaki ideal i nadu. Na to nisu računali ni u ludilu. Zamisli šta im tek možete uraditi. A ove levate što me more po inboxima, za me se ne sekirajte bolan. Pravim čokolino u Hercegovini, a moj svijet završava na graničnom prijelazu Crveni Grm i gore u Bosanskom Šamcu. Preko toga me ništa ne zanima ni da se zlatom plaća. I sad kad vidim sve, ne bih dala vala finog mi Baketa, oči lijepe u Komšića, dušu dragu Čovketa i ramena kršna u Dodika za tri šlepera kojekakvih Milanovića i Kalamarka. Mrš.