Britanci nisu hteli da uhapse Karadžića

Policija Republike Srpske pod kontrolom Biljane Plavšić intenzivno je 1997. godine radila sa međunarodnim snagama u Bosni na planu hapšenja Radovana Karadžića, ali je akciju u poslednjem trenutku obustavila vlada u Londonu naredivši svojim vojnicima na terenu da se Karadžić ne dira.

Ovu spektakularnu tvrdnju u ekskluzivnoj ispovesti za „Blic“ iznosi Džejms Luko, u to vreme visoki zvaničnih Ujedinjenih nacija u Bosni, koji je bio direktno uključen u razradu plana za lociranje i hapšenje Karadžića, zajedno sa visokim oficirima policije RS i pripadnicima Sfora. Luko je nakon odlaska iz Bosne 1998. punih sedam godina radio u kancelariji Haškog tribunala u Beogradu na najodgovornijim funkcijama i jedan je od najupućenijih u rad ove institucije. Njegova izjava možda na najbolji način može da potvrdi da je nekakav dogovor između Radovana Karadžića i predstavnika međunarodne zajednice ipak postojao.
Na početku ispovesti, koja se čita kao najuzbudljiviji akcioni roman, Luko navodi da je kao službenik za politička pitanja pri misiji Ujedinjenih nacija u Bosni, 1996. godine dobio zadatak da prikupi informacije u vezi s tenzijama i sukobima između Banjaluke i Pala, odnosno Biljane Plavšić i čvrstorukaša bliskih Radovanu Karadžiću.
Luko dalje navodi: „Nekoliko puta imao sam prilike da se sretnem sa Plavšićevom koja me je upoznala sa majorom policije Republike Srpske, čije ime, iz bezbednosnih razloga, nećemo objaviti. Bilo je jasno da su Biljana Plavšić i major policije RS podržavali ideju da međunarodne snage u Bosni Sfor uhapse Karadžića kako bi se smanjio pritisak s Pala.
Negde krajem jula ili početkom avgusta 1997. godine pozvao me je u svoju kancelariju Jožef Boda, komandant međunarodnih policijskih snaga za oblast Zapad sa sedištem u Banjaluci. Komandant Boda voleo je da mi daje specijalne zadatke, iako nije bio moj glavni nadređeni, zbog toga što sam, kao i on, znao mađarski, a i zato što sam govorio srpski. Pozvao me je da mu se pridružim prilikom posete majoru policije RS u Banskim dvorima. Zajedno sa još jednim mađarskim policajcem iz međunarodnih snaga ušao sam u kancelariju, a major me je na srpskom upitao da li i ja govorim srpski. Dao sam potvrdan odgovor, on je rekao „dobro“ i kazao kako će me narednih dana kontaktirati jedan od njegovih policajaca sa važnom informacijom. Na tom sastanku se i završilo.
Nekoliko dana kasnije u moj apartman je u tri ujutru došao Majkl Čendler. Ovaj nekadašnji oficir britanske vojske bio je zamenik šefa civilnih poslova misije UN u Banjaluci i moj drugi nadređeni. Rekao mi je da imam pet minuta da se obučem i da izađem napolje. Kada sam se spustio ispred zgrade, video sam dva džipa Sfora i Čendlerov „rover“. Ušao sam u „rover“ i počeli smo da pratimo džip koji je išao u pravcu jednog banjalučkog predgrađa. Kada smo došli u drugo naselje u blizini Banjaluke, ceo kraj bio je prepun vozila međunarodnih snaga, a bili su upaljeni i reflektori, što mi je bilo neobično.
Čendler mi je rekao da „neko unutra želi da razgovara sa mnom“ i dao mi znak da ta osoba želi da me vidi nasamo. Pretpostavio sam da se radilo o informacijama o kojima mi je nekoliko dana pre rekao major policije RS. Ušao sam unutra i zatekao mladića u civilnom odelu, veoma kratke kose kao što je nose mladi vojnici ili polaznici policijskih akademija. Video sam da se radilo o policajcu jer je njegova uniforma stajala okačena preko stolice. Počeo je da govori na srpskom govoreći mi da će Karadžić doći u Banjaluku, ili samo proći kroz grad u malom konvoju od nekoliko vozila. Imao je podatke o markama automobila i brojeve tablica i to je govorio iz glave. Upozorio me je da ništa ne zapisujem nego da zapamtim kao što je i on. Imao je precizne podatke o svakom vozilu, mahom se radilo o „mercedesima“. Kazao mi je u kom tačno automobilu će biti Karadžić. Završio je sa izlaganjem i to je bilo to. Bilo je očigledno da oni žele da mi uhapsimo i pritvorimo Karadžića. To bi mnogo pomoglo Plavšićevoj u njenoj borbi protiv Pala, a ne bi morali lično da učestvuju u akciji.
Izašao sam i kuće i ispričao Majklu Čendleru detalje, a onda smo ponovo seli u džipove i krenuli u sedište britanske vojske, koje se nalazilo u jednoj fabrici na obodu Banjaluke.
Ušli smo u komandnu sobu koja je bila u mraku i tu smo videli britanskog komandanta generala Angusa Remzija koji je bio u društvu mlađeg vojnika, njegovog asistenta. Tu su još samo bili Čendler i ja, dakle ukupno nas četvoro. Primetio sam na velikom ekranu da se Banjaluka vidi kao na dlanu zahvaljujući snimcima koje su slali špijunski avioni „avaks“. Majkl Čendler me je zamolio da prenesem detalje mog razgovora sa mladim oficirom policije RS. Asistent generala Remzija sve je to uredno zapisivao.
Posle izvesnog vremena, mladi vojnik je izvestio da je primećen konvoj vozila na britanskom kontrolnom punktu nedaleko od Banjaluke. General je naredio da „avaks“ otpočne sa praćenjem vozila.
Ubrzo, konvoj se pojavio na ekranima. Britanski general bio je veoma uzbuđen i uzviknuo je: „Sad ga imamo.“ Počeo je nešto da zapisuje i svom asistentu je preneo da želi hapšenje niskog intenziteta. Takođe je rekao da se vojnici pripreme u slučaju da dođe do otpora u samom konvoju ili u Banjaluci. General je tad rekao da ide da obavesti London.
Desetak minuta kasnije se vratio i izgledao je veoma frustrirano. Hladnim glasom je rekao: „Mi nismo policija, mi smo vojnici, tako da ovo nije naša obaveza. Na policiji RS je da uhapsi Karadžića. Međunarodne snage mogu samo da pomognu kasnije, ukoliko dođe do nemira u Banjaluci.“
Po onome što sam mogao da primetim, britanski komandant izgledao je veoma razočarano, ali je očigledno dobio jasnu naredbu iz Londona da ne hapsi Karadžića. Ponavljam, poruka iz Londona bila je nekonzistentna sa činjenicom da su u to vreme Britanija i Francuska oformile jedinicu za potragu za Karadžićem i njegovo hapšenje. U najgorem slučaju, rečeno je da će ga uhapsiti ukoliko naiđu na njega.
Odgovor britanskog komandanta bilo je veliko iznenađenje za nas. Imali smo Karadžića praktično u našim rukama, Banjaluka nije bila opasnost jer je bila mirna, a Britanci su dobro kontrolisali grad. Bilo je prosto neverovatno da će se Britanci povući znajući da je policija RS u Banjaluci lojalna Biljani Plavšić.
Napustili smo komandu, a Majkl Čenlder je kasnije tog dana obavestio majora policije RS o razlozima zbog kojih nije došlo do hapšenja.
Bilo je jasno da je neko sklopio dogovor sa Karadžićem, ali i da su taj dogovor podržavale zemlje članice Kontakt grupe - uključujući i Veliku Britaniju.

hellas

Klinton i Širak lično blokirali hapšenje

Tokom leta 2005. godine, dva agenta CIA zatražila su od policije Bosne i Hercegovine obustavu praćenja porodice Radovana Karadžića, akciju koju su naložili Karla del Ponte i Haški tribunal. Del Ponteova je imala informaciju da porodica održava kontakte s Karadžićem. Rekla je policiji BiH da će tako vrlo lako doći do Kardžića, kaže za „Blic nedelje“ Florans Artman, bivša portparolka haškog tužilaštva.

Očigledno istu informaciju, tvrdi, imala je i CIA, koja nije želela da vidi Karadžića u Hagu. Kada je avgusta 2005. godine zatražila izveštaj o praćenju, Delponteovoj je rečeno, svedoči Artmanova, da izveštaja nema jer nije bilo ni praćenja. Nakon što je utvrdila da je praćenje obustavljeno po nalogu agenata CIA, koji su se predstavljali bosanskoj policiji kao predstavnici Tribunala, obratila se Stejt departmentu, oštro ih kritikujući za pomaganje u skrivanju haškog optuženika i zatražila objašnjenje za ovakav postupak. Usledio je kratak odgovor američke administracije: „greška u komunikaciji“.
Artmanova tvrdi da je haško tužilaštvo u više navrata dalo Amerikancima tačne lokacije na kojima se krio Karadžić, ali da oni ništa nisu preduzeli. Takođe tvrdi da je Momir Munibabić, bivši šef bosanske tajne policije, smenjen po nalogu Pedija Ešdauna, tadašnjeg visokog predstavnika BiH, nakon što je ovaj bio efikasan u traganju za Karadžićem, a informacije prosleđivao Delponteovoj.
Na operaciji u Beogradu 2004.
Osim toga, navodi da je Joška Fišer početkom 2006. godine rekao Delponteovoj da je, prema izveštaju nemačke tajne službe BND, informisan da se Ešdaun lično sreo s Karadžićem krajem 2004. godine.
- Del Ponteova je tražila izveštaj BND-a kako bi s tim suočila Veliku Britaniju, u nadi da će promeniti politiku, ali je Nemačka odbila zahtev - navodi Artmanova.
Januara 2004. godine Haški tribunal je, prema njenoj tvrdnji, imao informaciju da je Karadžić na operaciji u Beogradu. Dostavili su adresu Beogradu i neki članovi vlade, kako navodi, bili su spremni da ga uhapse, ali su SAD intervenisale i stopirale akciju.
Nekoliko dana kasnije, KGT-ov tim za lociranje pronalazi Karadžića na oporavku u Zaovinama, nekoliko kilometara daleko od granice sa Srbijom. Informacija je odmah preneta komandi SFOR-a u Sarajevu. Nekoliko sati kasnije helikopteri nadleću oblast i tako upozoravaju Karadžića.
- Imali smo na pretek informacija gde su begunci, ali uvek bi se ispostavilo da neka od te tri zemlje, SAD, Britanija ili Francuska, blokira hapšenje. Nekada bi akciju hapšenja blokirao lično Širak, drugi put Klinton - kaže Artmanova.
Govorim istinu
- Mogu da me pljuju, da govore kako lažem, ali govorim na osnovu autentičnih izjava i dokumenata. Baza koju sam uspela da sakupim nije potpuna, ali sve što sam iznela je na osnovu podataka. Jednostavno, ne možemo verovati ni Beogradu ni Zapadu da nisu mogli da ga pronađu trinaest godina - kaže Artmanova.
Šta se dogodilo, zašto i kako je Karadžić izgubio zaštitu Zapada, i SAD? Artmanova kaže da je Vašington shvatio da je Karadžić van sudnice prepreka za budućnost regiona i objašnjava da su SAD izvršile dodatni pritisak da se Srbiji omogući što brži pristup EU nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. S vodećim čelnicima EU dogovor je lako sklopljen. Ali ostala je Holandija kao problem, koja se oštro protivila toj nameri ukoliko se Mladić i Karadžić ne nađu u Hagu.
- Bilo je lako sklopiti dogovor s pojedinačnim ministrima u tajnim razgovorima do četiri sata iza ponoći - kaže ona.
Ali Sporazum o pridruživanju i asocijaciji treba ratifikovati u parlamentima zemalja EU, pa i holandskom. A s parlamentom, kako ističe, ne može se postići tajni dogovor i nema pregovora. Holandski parlament nije odustajao od svog zahteva, zbog specifične uloge koju su holandski UN vojnici odigrali u Srebrenici, što je rezultovalo i padom njihove vlade. Ne bi imali načina da sada objasne svojoj javnosti zašto su pristali na ustupak Srbiji.
- Karadžić ili Mladić, ili oboje u Hagu, preostalo je kao jedino rešenje. Vašington i Beograd procenili su da ima više štete ako je Karadžić van Haga, iako se on šalje u Hag uz veliki rizik - navodi Artmanova.
Ona veruje da hapšenje Karadžića nikada nije bio problem za Srbiju koliko za Zapad, za razliku od Mladića, kojeg Haški tribunal tretira kao čvrstu kariku zločina koja povezuje Beograd i Bosnu. Za razliku od njega, poznato je da se Karadžić distancirao od Beograda.
- Hteo je za sebe mesto kralja, a ne namesnika. Sada kada je Karadžić najzad uhapšen, on može puno toga da ispriča o tajnim dogovorima koji su doveli do pada Srebrenice. Za zapadne velike sile njegovo svedočenje predstavlja veliki rizik. Do sada nije bilo čvrstih dokaza da su zapadne zemlje predale Srebrenicu u zamenu za saradnju Srba na mirovnom procesu - kaže Artmanova, i dodaje - ali, ako iko može da zna o takvim tajnim dilovima, onda je to Karadžić.