Nije, nije... al šta sad, oćemo se igrat pogađanja Kaubojevih patika, ko onomad s onom bojanglesovom prijateljicom?

Opet se ja sjetih nečeg iz mladosti... ovaj isti čovjek koji me napsovao jer sam mu dao naopako ispisanu zadaću mi je jednom prilikom još jače izdijelio...   Naime, oni u predzadnjoj klupi, ja i kolega ALO s fizike ispred njih, a iza u zadnjoj dvije ženske koje su bili u izviđačima.  I uče one vezat čvorove, a jedan od čvorova su bile lisice.  I objašnjavaju one to mom frendu, on ne vjeruje da se tako jednostavno može nekog svezat, tj. da taj svezani ne može razvezat taj čvor -- treba samo povući jedan kraj... pošto sam i ja jednom davno bio u izviđačima, sjećao sam se toga, pa uzo špagu i časkom mu svezo ruke u lisice da mu pokažem.  To je sve bilo na kemiji, i uto profesorica vidi komešanje iza, i prosudi da je on glavni krivac za to, pa ga prozove da dođe na ploču riješit neku redoks jednadžbu ili štajaznam... Mi se svi naravno okrenuli prema ploči, olovke u ruci, dobri đaci, a on sikće od iza "Kauboj, , skidaj mi to, ... jel čuješ , odveži me, ti "... a mi se i dalje svi pravimo ludi, a profesorica ga požuruje, kao ajde, šta čekaš, pa prozvala sam te... I šta će on jadan, onako svezan krene on na ploču.  Ona je stajala negdje nasred razreda između klupa pa nije ni primijetila.  A i on je onako veseljak u duši, pa je dok je došetao do ploče shvatio komičnost situacije...  Uglavnom, kaže ona njemu da napiše neku jednadžbu, a on onako sa svezanim rukama uzme kredu i krene pisat.  Tu je naravno razred prasno u smijeh, a on i dalje mrtav-hladan prebacuje one elektrone... pita ga profesorica "Pa dobro šta je s tobom, šta ti je to na rukama?"  A on se okrene, i mirno, ko da je to naaaajnormalnija stvar na svijetu kaže: "pa profesorice, svezali su me" i okrene se dalje radit zadatak...  Njoj su potekle suze na oči od smijeha, on riješio zadatak na ploči a ona još nije došla k sebi...  a ja se isto bogme ne sjećam da sam tako plakao i hvatao zrak kao taj puta...