Prije nekih 4 godine, išao sam u Zagreb na nekakav razgovor za posao. Odlucio sam na kratko ici raditi vani (hvala Bogu brzo sam se vratio).
Trebali su mi hitno veći novci.
I išao sam busom, jer mi je auto bio u kvaru.
Na povratku sam slucajno sreo brata od kuma i njegovog prijatelja koji su išli nazad prema Sibeniku, (u pekari kod kolodvora)
vec sam imao povratnu u džepu, ali ajde nagovorili me da idem sa njima.
Oni su jako problematični likovi. Nikad nisu odrasli. Posudili su nekakav raspadnuti Twingo (oni nemaju auto jer uvik u Irskoj/Njemackoj) i isli smo starom cestom.
Po putu su zapalili u kratkom roku 2 trube.
I sad, pada kiša, ajde barem su likovi zanimljivi, komedija, i na jednoj velikoj nizbrdici stizemo šleper. Nismo usli u škare ili nešto slično, nego na pola puta hauba odleti i zabije se u staklo. Zapravo se hauba samo digla, nije se odvojila.
I kum stize, nista ne vidimo, hauba je na staklu, i on nađe neki mali prostor, malu rupicu i gleda cestu kroz to. Meni srce udara tristo na sat.
Stignemo šlepera, stanemo sa strane. Oni spustaju haubu, zavezali je sa svojom špigetom i nastavljamo dalje sa razbijenim staklom. Staklo, hvala Bogu nije prsnulo, ali je bilo uzasno za voziti.
Po putu su zapalili jos koju trubu, a ja sam se samo molio da ziv dodem kuci. Luda kuća.