Vilander daje prednost finalu Vimbldona 2008,
ali Lejver, ESPN i Bi-Bi-Si vide Đokovićevu pobedu na vrhu. – Pečat za
Laureus nagradu, 6. februara
Kada se pominje istorija sporta, najčešće se misli na „stara,
dobra” vremena. Tenis nema razloga za takvu nostalgiju, a hroničari
trenutno najsrećnijeg sporta oštre pera, jer Novak Đoković iz dana u dan
prekraja istoriju.
O najdužem finalu u istoriji grend-slem turnira, sat dužem od rekorda
koji su postavili Ivan Lendl i Mats Vilander u Njujorku, 1988, sada
govore mnogi, a među njima i tadašnji pobednik, a sada zvanični
komentator Otvorenog prvenstva Australije.
Mats Vilander, vlasnik sedam grend-slem titula, bio je škrt u
pohvalama, izjavivši da je bolji bio meč u kojem je Nadal pobedio
Federera u pet setova, u finalu Vimbldona, 2008. Da li to znači da je
Novakova pobeda na drugom mestu u istoriji grend-slem finala? Svejedno,
ovo odricanje zvuči kao suzdržan, ali vrlo jasan kompliment.
Nisu svi srećni kao mi posle nedeljnog finala. Podrška koju je
Đoković imao dok se penjao ka vrhu i stvarao novi rivalitet – sa Nadalom
– sada dobija prizvuke straha da pravog rivalstva u tenisu više neće ni
biti, da šestočasovna pobeda u Melburnu – možda i najveći podvig u
istoriji sporta – može da ugrozi popularnost tenisa. Jer, čovek koji u
roku od 54 sata može da igra gotovo 11 sati – sedam celih fudbalskih
utakmica – i pobedi četvrtog, a zatim i drugog na svetskoj listi, mora
da izaziva strah.
Međutim, epitet „najbolji meč u istoriji” ipak je izašao iz boce i
teško se vraća. Na pitanje legendarnom Rodu Lejveru da li je ikada u
dugoj karijeri video bolji meč, čovek čije ime nosi arena u kojoj je
odigran 100. finalni duel u Melburnu, odgovorio je:
„Nikada. Ne tako dug meč, pod pritiskom od početka do kraja. Bila je
to zadivljujuća količina divnih udaraca i dugih razmena. Oni su sebe
doveli do vrhunca sopstvenih mogućnosti.”
Poslednji australijski velikan Leiton Hjuit, koji je Đokoviću uzeo set ove godine, bio je oduševljen:
„Zapanjujuće, mislim da reči to ne mogu da opišu. Videli smo sve
emocije u svakom setu, tokom gotovo šest sati. Gladijatorska borba – zub
za zub.”
Komentator ESPN-a nije okolišao, proglasio je nedeljni meč za prvi na
listi nezaboravnih, najupečatljivijih finala u eri profesionalizacije
grend-slem turnira, od 1968. Naredna tri mesta zauzimaju mečevi na
Vimbldonu, u kojima je: Nadal pobedio Federera (2008), Borg Mekinroa
(1980), a Ivanišević Raftera (2001). Na peto mesto je postavljena pobeda
Agasija nad Medvedevom na Rolan Garosu, 1999.
Gotovo isti redosled daje Bi-Bi-Si, s tim što je na trećem mestu
pobeda Lendla nad Mekinroom na Rolan Garosu, 1984, ispred Borgove.
To što je Novak u dva uzastopna grend-slem turnira – u razmaku od pet
meseci preživljavanja titanski naporne sezone – uspeo da odigra dva
istorijska meča, podvig je druge, trajnije vrste, iz kojeg može samo da
se nasluti čemu je još dorastao i šta je sve prerastao. Setimo se,
Đokovićevu polufinalnu pobedu u Njujorku, protiv Rodžera Federera,
proglasila je organizacija teniskih profesionalaca (ATP) za ubedljivo
najveći doživljaj sezone, a druge organizacije su isti meč nominovale za
događaj 2011. u celokupnom svetskom sportu. Poslednja pobeda nad
Nadalom pokazala je da Novak može i više od onog što je u septembru
delovalo kao vrhunac.
I dok se vreme i istoričari budu usaglašavali oko konačnog mesta
finala Melburna u teniskoj istoriji, Novak Đoković može da se odmara i
sprema za gala predstavu u Londonu, 6. februara, na kojoj će nekadašnji
vrhunski sportisti izabrati atletu 2011. Ako je do Melburna i bilo
dilema da li u tajno glasanje mogu da se upletu razlozi zbog kojih
srpski teniser ne bi bio izabran, više ih nema. Posle pečata na svoju
novu ulogu u tenisu, stavljenog pobedom nad Nadalom ove nedelje, ništa
više ne bi smelo da ospori činjenicu da je Novak Đoković najmoćniji
sportista planete.
M. Kovačević