Ma Etno to ko Amerikanac, samo prva mesta se racunaju
I naravno, hvala na cestitkama

ale ale... sjor nikki pikki proslavlja tesnisku skolu firula sve dok je vitalan pa i posli... mukte trenerka, mukte sisanje, puna saka brade... a i nema nista sladje nego bit osisan sa svojim narodom...

Sjor Niki je legenda tenisa, poseduje rekord koji ce tesko dostici bilo ko u buducnosti, nije mala stvar osvojiti Davis Cup sa 3 razlicite nacije. Od 13 reprezentacija koje su osvajale prestizni trofej on je to ucinio sa 3. Veliki je profesionalac i svaka mu cast, kapa dole majstore. Za ovo sto radi debelo je placen od strane Djokovica.

Davis Cup - Slavlje ćelavih srpskih tenisera u svlačionici :-D

Ovde iza scene se vidi kako Pilic daje direktive Novaku Viktoru i Janku "VANI MORATE POCI, IDEMOOO" i covek je lepo rekao da nije dosao u Srbiju da bi prosao prvo kolo vec je ovde dosao da bude sampion. Prepoznao je potencijal koji Srbija ima i jednostavno sa njegovim strucnim znanjem i iskustvom to je bila dobitna kombinacija, kako je samo nadmudrio onog nesretnika Forgeta, koga ce tek oprati nemilosrdni francuski mediji...  

Evo upravo pocinje prenos na RTS SAT velike proslave ispred skupstine!

Čestitke komšijama na naslovu prvaka. Što jest, jest. Zaslužili su ga.

Vrlo pohvalno...bravo Andy

Rojters: Srbija pokorila teniske aristokrate

Džajić: Teniseri kao Zvezda 1991.

Ko će da čuva pehar?

Čestitke zlatnim momcima od kolega

Svi šampioni rođeni na 3 km od „Arene”

Pored toga što su pobednici Dejvis kupa naši teniseri će ući u istoriju kao jedina reprezentacija čiji su se svi članovi rodili na svega tri kilometra od dvorane u kojoj su trijumfovali. Naime, toliko je opština Savski venac udaljena od „Beogradske arene”. Postoji još samo jedan sličan poduhvat u svetu sporta, vezan za fudbalere škotskog Seltika, pobednike Kupa šampiona 1967 (2:1 protiv Intera u Lisabonu), koji su svi bili rođeni u krugu od pet kilometra od svog stadiona.

Evo kada su rođeni Beograđani, novi šampioni Dejvis kupa:

Bogdan Obradović	30. 9. 1966.	Beograd
Nenad Zimonjić	4. 6. 1976.	Beograd
Janko Tipsarević	22. 6. 1984.	Beograd
Viktor Troicki	10. 2. 1986.	Beograd
Novak Đoković	22. 5. 1987.	Beograd

Visko za kraj

http://blog.blic.rs/519/Dan-posle

„Dan posle“ je čuveni film iz početka 80-ih. Apokalipsa je izvesna, bačena je nuklearna bomba, gledamo šta se dešava dan posle. I nije baš lepa situacija...

Ali dan posle Dejvis kupa je potpuno drugačiji u zemljama koje su igrale finale. U Francuskoj je tmurno, razočarani su, tamo je tenis skoro nacionalni sport, sa viševekovnom tradicijom. U Srbiji je lepo. Tenis smo dodali spisku sportova u kojima smo bili ili jesmo vladari planete. Sa obzirom koliko nas ima, nije loše, rekao bih. Sinoć nisam mogao dugo da zaspim, mešavina neverice i euforije mi je terala san. I dalje nisam svestan šta se desilo, tako da sa nestrpljenjem čekam onaj osećaj miline kad svest polako počne da prihvata lepu stvarnost. Patetično? Možda, baš me briga, meni ovo mnogo znači. Kao i svim Srbima, samo mnogi još nisu toga u potpunosti svesni.

Inače, jutros me zaista probudio sunčan dan. Nije me mrzelo da proverim, u Parizu su teški oblaci grad kupali kišom i snegom...

Dakle, dan posle ipak dozvoljava da mirnijim tokom misli analiziramo „great finals“, kako su ga nazvali u svim svetskim medijima. Počnimo od igrača...

Viktor Troicki je, osvojivši poslednji poen, glavna zvezda. Kao kada, recimo, u košarci, igrač koji nije bio centralna figura, postigne pobedonosni koš u poslednjoj sekundi. Normalno je da zaseni i produktivnije igrače. Viktor je, uzimajući u obzir okolnosti, protiv Lodre odigrao neverovatno kvalitetno. Malo sam se plašio da ne potpadne pod uticaj straha od pobede, kao što se dešavalo ove godine protiv Đokovića i Nadala, ali to se nije desilo. Bio je pravi kada je trebalo.

Novak Đoković je doneo dve od tri pobede. Izneo je najveći teret u finalu, kao i u svim prethodnim mečevima. Stopostotan učinak na putu do titule. Fantastična je stvar imati u timu čoveka u koga možeš bezrezervno verovati. Jer, ako nekad deluje na turnirima kao da ne daje maksimum, u dresu Srbije to se nikad neće desiti. I hladan kao špricer je počistio sa terena oba rivala, kao da je trening, a ne finale...

Janko Tipsarević će ubuduće sačekati DC finale, pa tek onda otići na odmor. Dobro, bila je specifična situacija, medeni mesec, ali 10-ak dana na, gde beše – Maldivima valjda, nije dobra priprema za ovakav duel. Valjda se više neće ženiti. U svakom slučaju, Janko je bio heroj u polufinalu, zapamtite, da on nije pobedio Čeha Štepaneka u odlučujem meču polufinala, ne bi ni videli finale...

Suze Nenada Zimonjića posle poraza u dublu su sve rekle. Koliko je želeo pobedu, koliko mu je teško pao poraz. Ali niko mu nije zamerio. Nenad je utkao sebe u salataru mnogo pre ovog finala. On 15 godina igra za reprezentaciju, još od San Marina (!?), kad smo se u ko zna kojoj ligi lomatali protiv ekipa tipa Benin, Togo itd... Poraz u finalu nikako ne briše brojne važne trijumfe.

Bogdan Obradović i Nikola Pilić su se pokazali kao sjajan dvojac. Bogdana poznajem decenijama, drago mi je da je pehar otišao u ruke odličnog trenera i sjajnog čoveka. Njegov rad, ukomponovan sa savetima iskusnog lisca, velikog džentlmena Nikija Pilića, formula je uspeha.

Boba Živojinović je čovek velike harizme i sposobnosti. Nekad ih ne ispoljava do maksimuma, možda i zbog nekolicine nedovoljno sposobnih saradnika, ali i on je zapeo kada je trebalo, pa je i njemu ovo, na neki način, vrhunac karijere. Dakle, zasluženo šišanje!

Francuzi? ’Ajmo kratko.. Monfis ne može više od ovog trenutno. Bolji je od Janka, slabiji od Novaka. Izgoreo je na kraju. Simonova sezona je bila jako loša. Povreda, slabi rezultati, da je Conga tu naravno ne bi igrao uopšte. Klemon je doneo poen u dublu iako nije bio briljantan, iskustvom je došao do trijumfa. To važi i za njegovog partnera Lodru, koji je odlukom selektora u odlučujućem meču gurnut u vatru i postao tragičar. Njegovo neutešno lice na kraju svega govori koliko su Francuzi želeli pobedu. Mi ti želimo mnogo trijumfa ubuduće, Majkl, naročito sa Zimonjićem od Nove godine. On je retko dobar momak, zaslužio je da se raduje. Forže? Veliki stručnjak, loš taktičar. Prozivanje publike mnogo pre finala, peckanje Pilića, neprikladni izrazi za pojedine navijače... Forže, u Beogradu ste ispali luzer, totalni. Pomirite se sa tim.

Publika? I pozeri mogu da navijaju, videlo se poslednjeg dana. Bravo za njih. Šteta za brojne navijače koji nisu mogli do karata, jer je TSS 10-ak hiljada obezbedio za sponzore i prijatelje. Jaki sponzori, vidim sve vrvi od teniskih centara i akademija... Talentovani klinci se i dalje snalaze kako ko ume... Prijatelji se pažljivo biraju. Ali dobro. Biće vremena za tu priču, ovo je vreme slavlja. Ipak to sad ne treba kvariti.

Večeras će građani pozdraviti šampione. Ja neću biti tamo, moram malo i da radim. Nema veze, i ovo mi je potpuno dovoljno. Ionako se i ja osećam pomalo kao pobednik. Ne toliko da bih se ošišao do glave, ali bar malo. Ionako sam čupav...

I za kraj... Moj kolega Slobodan Šarenac, vrhunski košarkaški stručnjak i komentator, po službenoj dužnosti bio je u Areni. Inače, tenis ga zanima kao lanjski sneg. Igra se dubl, užasno neizvesno, ja se uzvrteo u pres centru jer nisam imao živce da sedim i gledam iz Arene, on me pita:

- Šta se dešava, brate?

- Vidi Šareni, da ti objasnim, pošto vidim da ti je ovo previše komplikovano... Ovo ti je poslednja četvrtina, tri minuta do kraja, gubimo sa pola koša... Ok?
- E tako mi reci brate moj, da znam šta se dešava, a ne 15-30 pa 40-15 i tako sve u krug...

 

Šareni, sad malo mi, tvoji basketaši se malo odmaraju. Nego da se i oni vrate skroz, pa da zajedno vladamo...