Novak Đoković, Marin Čilić, Goran Ivanišević, Petra Kvitová i slični do naslova su na najprestižnijim turnirima stizali prvorazrednim izvedbama na terenu, stoga im se na tomu polju ništa ne može prigovoriti. No istodobno valja istaknuti da su kao moralne jedinke pali na ispitu jer su pokazali da imaju zmiju u džepu i da bi se prodali za šaku zelenih novčanica.

Država im je svima redovito izlazila u susret. Đoković dobivao besplatne terene, Čilić godinama uzimao stipendije svih vrsta, Ivanišević organizirao privatni turnir zahvaljujući slizanosti s Gojkom Šuškom itd. Takve su povlastice «obični  smrtnici» mogli samo sanjati. No to im nije bilo dovoljno, oni su svojoj domovini okrenuli leđa, preselili se u mafijašku poreznu oazu i pokazali da su najgori pohlepnici kojima se čovjek izrađena intelekta ne bi smio klanjati.

Unatoč tomu spomenute veliča vojska sitnih duša koji često, a to samo osnažuje tezu o njihovoj izgubljenosti, pri prvomu neočekivanomu porazu svoje ljubimce bacaju u blato. To je zorno vidljivo u slučaju Novaka Đokovića kojega srbijanski navijači žestoko napadaju nakon gotovo svake lošije izvedbe. Idol u njihovu ograničenomu mozgu ne smije imati falingu jer je to zapravo mrlja na duši samoga navijača.

Zanimljivo je da su u Monte Carlu uglavnom prijavljen Slaveni koji se onda čude zašto na najvećim sportskim natjecanjima nemaju podršku na razini svoga teniskoga umijeća koje je, tu nema nikakva zbora, prvorazredno. Bilo je to primjetno i noćas. Čilićevi vrhunski poeni praćeni su mlakom reakcijom publike, dok su Japančevi redovito zarađivali gromoglasno divljenje. Slavenski su narodi u svjetskoj zajednici odavno tretirani poput roblja, kao ljudi nedostojni da slijede pravila suvremene civilizacije, kao šićardžije kojima  u borbi za što više opipljive valute ništa nije sveto. Kada se vidi kako se ponašaju balkanske sportske perjanice, ne treba ni  iznenađivati status što ga njihovi narodi uživaju na svjetskoj sceni.

Srbijanski intelektualac Branko Dragaš, čovjek koji je za vrijeme najcrnje Miloševićeve diktature izdavao Krležina djela, piše: «Ivo Andrić je pisao da ljude upoznajemo kao kada gledamo u drvo. Prvo primetimo zrele plodove, razgranatu krošnju, grane, stablo, na kraju stižemo do tamnih strana korenja, koje se nalazi u zemlji. Moje je životno iskustvo da je ta andrićevska mudrost o ljudima zaista istinita i da, nažalost, poslednje što kod ljudi upoznajemo to su te njihove mračne strane ličnosti. Kada sagledate njihovo korenje, duboko se razočarate. Niste mogli da verujete da se iza onakvih sočnih plodova krije tako oporo i otrovno korenje. Naročito sam se razočarao kada sam upoznao mnoge javne ličnosti. Nisam pripadao mladim ljudima koji su imali svoja božanstva iz sveta muzike, sporta ili filma. Nisam lepio na zidove ničije slike. Če Gevara je za mene uvek bio ubica i bandit. Lenjin psihopata i pljačkaš banaka. Nisam imao svoj omiljeni klub za koga treba da ginem. Radovao sam se i plakao kada su naši sportisti dobijali ili gubili utakmice. Moje veliko razočarenje je bilo upravo u javne ličnosti koje smo kovali u zvezde. Čast, naravno, retkim izuzecima. Zaprepašćen sam bio njihovom dvoličnošću, pokvarenošću, primitivizmom, gluposti i razmaženosti. Nisam mogao da verujem da jedan veliki sportista, svetskog glasa i ugleda, za koga sam uvek smatrao da je princ ferpleja, bude jajara, šibicar, prevarant i podlac. To mi nikako nije išlo uz njega. Odnosno, bolje tako da napišem, to ponašenje nije išlo uz moju predstavu o njemu. Smatrao sam da javne ličnosti moraju da imaju poseban način ponašanja u javnosti i da svojim ponašanjem treba da služe kao primer drugima, koji moraju da ih slede. To su bile samo moje zablude. Kada sam video neke javne ličnosti da podržavaju despotski režim ili gangstersku pljačku žute mafije ili izdajničku politiku sadašnje vlasti, shvatio sam da njihova popularnost nije usaglašena sa njihovim moralnim načelima. Javni život nam je bolestan i otrovan. Nema mu pomoći u ovakvom totalitarnom sistemu. Javnost koju kreiraju silikonske starlete, pevaljke, spisateljice, grand zvezde, japijevci, bizMismeni, voditelji, analitičari, politički ološ, crkveni otpadnici i kakademici, mora da dovede do umiranja društva. Ako zaista želimo da opstanemo kao nezavisna država i nacija, moramo da ozdravimo javni život. On ne može da se ozdravi bez pojave novih ljudi u javnosti. Ti novi ljudi moraju da budu duhovna i moralna elita. To je jedina elita koja postoji u društvu. Sve ostale su prevara i falsifikati.”