Glavni razlog je u tome što je ljudima tuđa sreća dosadna. To što je nečije dete osvojilo međunarodnu nagradu iz matematike ili retorike, ljudima nije mnogo zanimljivo. Ali vrlo je zanimljivo njihovim roditeljima. Razlog je u tome što za te roditelje to dete nije nečije, već je naše ili moje dete. Da bi tuđa sreća bila nekome zanimljiva i uzbudljiva, on mora biti emotivno povezan s tom osobom – mora se identifikovati s njom i posledično je doživljavati kao „svoju” ili „našu”. To se najbolje vidi u sportu kada igra naša reprezentacija: „naši” protiv „njihovih”. Gledaoci, to jest navijači, uživljavaju se u igru, ponose se pobedom, a potišteni su nakon poraza. Isto tako ako igra naš Đoković, njegov uspeh zahvaljujući poistovećivanjem nas s njim postaje naš uspeh. Nažalost, osim sporta, nema mnogo drugih prilika u kojima se neka veća grupa ljudi poistovetila s nečijim uspehom.
http://www.politika.rs/sr/clanak/465084/Zoran-Milivojevic-za-Politiku-Dobre-vesti
