Pravi, dobri rivali oslikavaju samu srž sporta – obostrano poštovanje koje budi u jednom i drugom ono najbolje i najjače. Ono što samo posebne prilike mogu da izvuku iz tela i uma vrhunskog atlete.

Gotovo da nema ničeg boljeg od dobrog sportskog rivalstva. A tu pre svega mislimo na onaj meč, susret, sudar koji gledate netremice i uživate bez obzira za koga navijate. To je onaj duel majstora kada ljudsko telo i um dostižu maksimum, kada nadmašuju sebe i evoluciju.

Običnom poznavaocu sporta uglavnom su dobro poznati mnogobrojni timski derbiji, pre svega fudbalski, međutim rivalstva u pojedinačnoj konkurenciji su ono što sport čini velikim i posebnim.

Jednom od tih epskih rivalstava prisustvujemo i proteklih godina na teniskim terenima širom sveta. Naravno, reč je o duelima Novaka Đokovića i Rafaela Nadala, momčinama koje su bacile u zasenak takva rivalstva kao što su ona između Džimija Konorsa i Bjerna Borga, Ivana Lendla i Džona Mekinroa ili Pita Samprasa i Andrea Agasija. Sve u svemu, njih dvojica su do sada čak 40 puta ukrštala rekete, a poslednji susret je bio prethodnog vikenda u Majamiju.

Ono što njih dvojica izvedu u međusobnom duelu gotovo da niko ne može. Takvi potezi i emocije nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. I upravo zato mnogi njihovi megdani savršeno opisuju sportsko rivalstvo, gde svaki potez, pokret i pogled ima težinu da ispiše novu istoriju tenisa, ali i sporta uopšte.

Bitka između ova dva majstora je ne samo teniska, već i bitka dva dijametralno suprotna karaktera: stidljivog i povučenog Nadala i zabavnog i otvorenog Đokovića. Sve u svemu njihovo rivalstvo (i prijateljstvo), koje traje evo već devet godina, imalo je tri prelomne tačke…

BOLNI POČETAK

Sve je počelo sada već davne 2006. godine kada su Rafa i Nole prvi put stali jedan naspram drugog. Rafa se preko dominacije na šljakastoj podlozi brzo predstavio svetu u najboljem svetlu, dok je Novak imao malo sporiji uspon ka vrhu. Upravo sa tim njegovim početkom uspona poklopio se i prvi okršaj koji je završen predajom našeg asa. Nole se u četvrtfinalu Rolan Garosa, njegovom do tada najvećem uspehu u karijeri, žalio na bolove u leđima i ramenu te je nakon dva seta mučenja, ali i dobrog otpora, podigao belu zastavicu.

Već se znalo te 2006. da je Rafa šampion, a je Nole morao još mnogo da se dokazuje. Ipak, i ono što je pokazao u ta dva seta, od kojih je poslednje gemove igrao u velikoj muci traživši i intrevenciju lekara, stavilo je svakom iskusnijem posmatraču do znanja da ovo dete Kopaonika ima nešto posebno. Pred njim je, naravno, bio dug put i još mnogo prepreka, uspona i padova koji su i obeležili ovu sada već fascinantnu karijeru.

S druge strane, Matador sa Majorke je već u to vreme pomerao granice igranja na šljakastoj podlozi u nove sfere, pre svega zahvaljujući neverovatnim felš udarcima levom rukom (mada je rođen kao dešnjak) koji su zbunjivali i idalje zbunjuju protivnike, kao i fanatičnoj upornosti i neverovatno visokom tempu igre. Naredne dve godine ovog rivalstva protekle su uglavnom u dominaciji Španca uz povremene bleske našeg tenisera, naročito na tvrdoj podlozi.

LATINO-DRAMA

Nakon 2007. i 2008, koje su, kao što smo već rekli, uglavnom završene u domniciji Nadala, usledila je 2009, sezona u kojoj se očekivalo da Đoković počne ozbiljnije da ugrožava rivala i to na svim podlogama, pre svega šljakastoj.

Ipak, Rafa je u tu godinu ušao furiozno čistivši konkurenciju „uzduž i popreko“. Posebno je bio surov prema našem asu koga je savladao u 2009. čak četiri puta uzastopno, a ne zaboravimo da mu je perethodnog leta na Olimpijskim igrama u Pekingu bukvalno preoteo već izgubljeni duel u polufinalu. Frustracija su se skupljale i činilo se da Novak jednostavno ne može da slomi najboljeg. Nakon uglavnom laganih poraza u Dejvis kupu, Monaku i Rimu usledilo je sada već legendarni okršaj u Madridu.

Domaća publika u pravoj latino-pozornici očekivala je još jednu laganu šetnju Nadala preko Novakovih leđa. Godinu dana mlađi Balkanac je tada zaigrao najbolje što ume i najjače što može i – izgubio. Bio je to jedan od najdramatičnijih teniskih mečeva ikada u kojima se do poslednjeg poena nije znalo ko je bolji, ko je pobednik. Rafa je spasao čak tri meč lopte, bukvalno pomoću nebesa, a sa četiri časa i dva minuta igre bio je to najduži meč ikada u „open eri“ koji je igran u dva dobijena seta.

Novak je na potonjoj konferenciji za medije neutešno plakao, znajući da je imao meč u svojim rukama… Te suze kao da su probudile nešto posebno u njemu, te su sledeća tri duela u 2009. pripala njemu, što je bio prvi put da je vezao više od jednog trijumfa nad velikim rivalom. Nole je bio sve bliži i bliži, ali još nije uspeo da preuzme kontrolu, da postane dominantan.

A koliko je ovaj duel bio težak govori i povreda, tačnije upala tetiva u Nadalovom kolenu koja se od tada pojačavala sve dok ga bukvalno nije primorala da izgubi u četvrtom kolu Rolan Garosa (prvi poraz nakon 31. trijumfa i četiri titule), da bi potom morao na dužu pauzu.

PRELOMNA 2011.

I onda je, nakon pomalo razočaravajuće 2010, na red došla pomalo bajkovita 2011. godina, sezona u kojoj je Đoković konačno postao najbolji na svetu osvojivši pritom toliko dugo čekani drugi grend slem u karijeri nakon tri godine suše. Noletu je sve krenulo strelovito nabolje otkako je s kolegama iz reprezentacije na kraju 2010. osvojio Dejvis kup, a nekako upravo u to vreme, tačnije nekoliko meseci ranije, započeo je krucijalnu saradnju sa nutricionistom Igorom Četojevićem. Ovaj stručnjak mu je promenio ishranu, uspeo je i da utvrdi zašto je Đoković često imao problema s disanjem i varenjem. Uzrok je bila tada bizarnost, a sada stvar o kojoj pričaju mnogi širom sveta – celijakija, to jest alergija na gluten, protein koji se nalazi u pšenici i još nekim žitaricama.

Osvežen i preporođen Novak je u toj godini apsolutno dominirao na svim frontovima, osim na Rolan Garosu, gde je strahovladu nastavio Rafa. Nole je slavio na Australijan openu, Vimbldonu i US openu, a poslednja dva finala je igrao upravo s Rafom. Mečevi u Londonu i Njujorku su bili čvrsto u njegovim rukama. Njih dvojica su u toj godini odigrala još četri finala, i to mastersa i sva četiri su pripala Novaku, u Indijan Velsu, Majamiju, Madridu i Rimu.

Takva dominacija koju je Đoković pokazao u 2011. nije viđena skoro dve decenije, to jest od Džona Mekinroa, a ona je bila takva da je bacila u senku i postignuća asova kao što su Sampras, Federer, Agasi…

Od tada je ovo rivalstvo i postalo to što jeste – veliko čak i za tako popularan sport kao što je tenis. Rafa se, kao veliki šampion i još veći radnik, oporavio, ali više nikada nije mogao da uđe na teren naspram Novaka i da se smatra favoritom. Čak i na svom Rolan Garosu, koji ipak još čvrsto i ljubomorno drži.

Poslednji sudar ova dva velikana, onaj u Majamiju, protekao je apsolutno u znaku trenutno drugog reketa sveta, ali nema sumnje da će Španac ponovo naći motivaciju i snagu da se suprotstavi čoveku kojeg se trenutno jedinog plaši i koji jedini ima kapacitet da ga pregazi i ponizi.

Rivalstvo dvojice asova koji sigurno imaju barem još pola decenije vrhunskog tenisa u rukama i nogama, nastaviće se do kraja njihovih života. O njima će se pričati, o njihovim duelima koji su pomerili granicu kvaliteta samog tenisa, nakon kojih bilo koji drugi meč deluje kao sudar amatera. Jasno je da poslednjih godina prisustvujemo nastajanju posebnog sportskog mita.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

MATCH UP

RAFA - NOLE

- SERVIS +

- BEKHEND +

+ FORHEND -

+ SNAGA -

+ KRETANJE +

+ IZDRŽLJIVOST +

+ BRZINA +

- VOLEJ-IGRA -

-------------------------------------------------------------------------------------

BROJKE

RAFA - NOLE

22 SVI MEČEVI 18

7 TVRDA PODLOGA 14

2 TRAVA 1

13 ŠLJAKA 3

5 GREND SLEM FINALA 3

9 SVA FINALA 11

-------------------------------------------------------------------------------------

JOŠ SAMO SINSINATI…

Novak Đoković je minulog vikenda, četvrtim trijumfom u Majamiju kojem je prethodio onaj u Indijan Velsu, stigao do broja od čak 18 titula na mastersima, preskočivši na večnoj listi legendarnog Andrea Agasija. Ispred njega su još samo Rafa Nadal (26) i Rodžer Federer (21).

Inače, Nole će ove sezone ponovo juriti još jedan rekord – osvajanje pehara na svim mastersima u karijeri, što do sada nikome nije pošlo za rukom. Ostao mu je još samo (zasad) neuhvatljivi Sinsinati.

ĆISKA VS JELENA

Devojke, zapravo verenice dva asa uvek su u centru pažnje medija. Njih dve srčano i bez zadrške bodre svoje jače polovini skoro na svim turnirima, a koja je više po vašem ukusu, odlučite sami.

TONI VS VAJDA

Toni Nadal i Marjan Vajda režiseri su iza velikih uspeha svojih pulena. Iako se mnogi ne bi složili, njih dvojica su veoma slični stručnjaci pošto su u svakom trenutku punim srcem uz štićenika, spremni da mu se nađu i u najlepšim, a posebno u najtežim situacijiama. Toni je Rafi stric, dok je Marjan za Novaka „drugi otac“. Istina, Vajda se polako povlači, mada kako je Noletu krenulo otkako se privremeno vratio na njegovu klupu, nikada se ne zna…

Piše: Slavko Đorđević