La Undecima: Najveća dominacija u istoriji sporta

“Šampion 2005, 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2017“. Čitao je spiker Nadalove titule u Parizu, negde na pola počeo je smeh i aplauz publike jer nema mesta na kojem čitanje nečijih trofeja na datom turniru traje toliko dugo.

Dominiku Timu mora da se zaledila krv u žilama, a tri sata kasnije izgubio je meč – 6:4, 6:3, 6:2.

Rafina devojka Ćiska i sestra Marija Isabel opušteno su se smejale u prostorijama za igrače na 45 minuta do kraja meča. U istom raspoloženju bili su i ostali iz Nadalovog tima, glasniji i brojniji od Timovog. A zašto bi i bilo nervoze, pa čovek je već deset puta igrao finale Rolan Garosa i zbirno je izgubio šest setova, nikad više od jednog po meču? Znale su, uostalom, da nervozu na dan finala oseća jedino sâm Rafa, to mu je i pogonsko gorivo da bi izazov i savladao.

Ništa drugačije nije bilo ni ovoga puta i, a najimpresivnije od svega jeste što Tim uopšte nije igrao loše, naprotiv. Ipak, to je bilo dovoljno samo da neizvesnost traje pedesetak minuta. Tokom tog intervala, uprkos tome što je rano zaostao brejk, Tim je parirao Nadalu po intenzitetu (i stenjanju prilikom udaraca) i vratio je brejk. Stajao je blizu linije na riternu, što inače ne čini, koristio svaku priliku da se u bekhend strani izmakne na forhend i da napadne – nije se stideo napada ni u Rafin forhend.

Prilikom servisa udarao je iz sve snage, mnogo jače nego u prethodnom delu turnira – to mu je smanjilo procenat ubačenih servisa, ali je značilo jasnu nameru da se Rafi pokažu zubi, jedna bomba išla je 224 km/h (Nadal ju je doduše vratio).

“Prvi put je u meču sa njim bila prava borba, odigrao sam pristojan meč, ali on je s razlogom ovde osvojio 11 titula – to je definitivno jedna od najvećih stvari ikada postignutih u sportu. S moje strane, siguran sam da ovo nije bilo moje poslednje Gren slem finale“, poručio je Tim pred novinarima.

“Dominik, opusti se, ti ćeš da pobediš“, čulo se iz publike u ranoj fazi prvog seta, ali jednu stvar čovek ne sme sebi da dopusti u duelima s Nadalom na šljaci – opuštanje. Pri zaostatku 4:5, kada se očekivala dramatična završnica prvog seta, Tim sjajno izrađuje poen, samo da bi promašio relativno lak bekhend volej.

Svojim monotono visokim nivoom igre koji je za njega standard Nadal stavlja ogroman pritisak na leđa svojih suparnika – posle tog promašaja, Tim ga je još jače osećao, odlutao je i dvema greškama forhendom poklonio prvi set.

Za razliku od Del Potra u polufinalu i brojnih drugih ranijih izazivača, Austrijanac nije podigao belu zastavu posle prvog seta. Ipak, Nadalov nivo igre rastao je kako je meč odmicao – bekhend mu je bio fenomenalan, ne samo po dijagonali, već je često koristio i onaj po paraleli, što je bilo malo taktičko iznenađenje. Osnovna taktika ostala je ista – visoki spinovi na bekhend Tima i onda munja forhendom po paraleli, “radilo“ je to u nebrojeno poena.

Nakratko je Dominik posustao duhom, onda se borbenost vratila, ali je frustracija rasla proporcionalno broju pogođenih linija Nadala – posle još jedne forhend paralele Tim je vikao u pravcu svoje lože, bila je to jasna nemoć. Ali i dalje je kopao, upravo u tom gemu došao do brejk lopte, ali nije je on propustio, već ju je Nadal spasao savršenim drop šotom. Usledio je još jedan, ubrzo i gem za 5:2.

Bila je to poslednja prilika da se Tim vrati u meč, Nadal je i na početku trećeg seta napravio brejk i bilo je jasno da je to kraj. Jedini strah za njegove navijače bio je medicinski tajm aut (držao se za prst i masiran mu je zglob posle jednog servisa kada je napravio nezgodan pokret), ali problema nije bilo i 11. titula u Parizu mogla je da počne da se slavi... Ništa preterano, ipak je to za Nadala rutina, i sa 32 godine.

“Ne može se pobediti borba sa godinama, sat uvek ide dalje. Ipak, da ste mi pre sedam-osam godina rekli da ću sada stajati ovde sa trofejom, rekao bih vam da je to skoro nemoguće, a vidite... Ne brinem o budućnosti – tenis je važan deo mog života, ali nije sve, i druge stvari čine me srećnim. Igraću dok me telo bude služilo i dok sam srećan na terenu“, objašnjava Nadal.

RAFA NADAL IN #ROLANDGARROS

Titles: 11 of 13 (85%)
Victories: 86 of 88 (98%)
Sets: 256 of 281 (91%)
Games: 1,673 out of 2,527 (66%)
Points: 9,132 out of 15,901 (57%)

All in 210 hours and 54 minutes.

Od 2005. godine, kada je pobedom nad Marijanom Puertom osvojio prvu titulu u Parizu, samo je jedan čovek mogao u kontinuitetu da čini da se Nadal oseća nelagodno na stadionu Filip Šatrije – to je Novak Đoković, koji je uspevao da dobije dovoljno bitaka “bekhend na forhend po dijagonali“ da naruši samopouzdanje Španca i da odatle počne nešto da gradi. Zverev ima potencijal da se u takvim razmenama drži s njim, ali previše je rupa u ostatku njegove igre i njemu tek predstoji dokazivanje na Slemovima.

Osećaj neumitnosti s kojim Nadal dobija svoje mečeve na Rolan Garosu, uz toliko malo preuzetih rizika i sa toliko dodatnog prostora za grešku, oduzima ikakvu neizvesnost njegovim mečevima u poslednje dve godine tokom kojih je izgubio samo jedan set. Čovek jednostavno isisava volju protivniku, a najveći problem mu je verovatno da smisli šta novo da kaže na ceremoniji dodele pehara.

Moglo se sledeće i prošle godine reći – njegova nadmoć u Parizu najveća je dominacija u istoriji sporta i, dokle god je fizički spreman, biće glavni favorit na Rolan Garosu. Nastavlja se ono što se čini večnom trkom između Federera i Nadala – treći put u istoriji oni su vlasnici poslednjih šest Gren slem titula, a Rafa se u ukupnom zbiru opet približio na -3 (20-17) i odmakao najbližim pratiocima Samprasu (14) i Đokoviću (12).

“Pustite me da uživam u ovoj tituli. Ne, ne, ne, ne mogu... Ne mogu uvek da mislim o više. Naravno da imam ambiciju i strast, ali ne možeš da budeš frustriran samo zato što neko ima više od tebe – više novca, veću kuću ili više Slemova. Ne može se živeti s tim osećajem, moraš da budeš srećan onim što imaš – ako samo gledaš druge, postaćeš frustriran. Nisam takva osoba“, kaže Nadal i dodaje:

“Naravno da bih u budućnosti voleo da imam 20 kao Rodžer, pa i više, ali ne razmišljam o tome, već samo o ovoj tituli. Nastaviću da se borim za svaku titulu, ali to mi nije opsesija“.

Opsesija ili ne, borba titana se nastavlja.