Čudi me da nema više komentara na temu, "Ana Ivanović: Uspon i pad"?

Za tenis nisam toliki stručnjak da bih mogao da joj "savetujem" šta i kako dalje. Ovo uprkos činjenici da u njenoj igri ima rupa koje bi i svaki amater/gledalac mogao da snimi (mada, sve zvuči nekako suvišno nakon onog genijalnog intervjua sa Tipsom u kojem je on sve rekao kada je opisao Aninu "taktiku" rečima, "Ud'ri loptu tamo gde nije tvoj protivnik" - kraj priče! Koji car!).

Usudjujem se reći da bolje od tenisa, ipak, poznajem ljudsku psihu/dušu/ličnost... itd. A tu je naša Anči prilično deficitarna! Ona je, sirota, jaaaaaako nezrela kao ličnost! Nema u ovoj konstataciji ničeg negativnog (niti, ne daj Bože, zlobnog); jednostavno, Ana prolazi kroz jako komplikovan period u životu kada bi trebalo da se odredi kao ličnost, da izgradi svoj identitet, svoje "ja". Medjutim, iz meni nepoznatih razloga, njoj to ne polazi za rukom. Kad god gledam neki njen intervju, razgovor pred kamerama, imam neodoljiv utisak da je ona još uvek -  klinka iz 1. razreda gimnazije! Gotovo svaka njena reč, komentar, odgovor... su naučeni napamet! Ona, iz jednog intervjua u drugi, non stop ponavlja iste, napamet naučene, rečenice i fraze koje su krajnje isprazne i zapravo mnogo više odslikavaju jedan vakuum ličnosti i identiteta nego što nam otkrivaju "pravu Anu". Možda je to sudbina svih tinejdžera koji odrastaju "pod staklenim zvonom" - ono, svaki njihov postupak, svaka reč je pod stalnom lupom čitavog "tima" koji se o njoj brine (roditelji+menadžeri+treneri+savetnici+trtemrte...)? Ne znam. Ali, ono što mi deluje kao definitivna činjenica je da ona neće više moći da napravi nikakav bitan pomak u karijeri sve dok ne stane na svoje dve noge i spozna sebe i samim tim, svoje prioritete.

P.S. Bože, koliko njamke!