Conga: "Ne plašimo se Srbije“

Prvi francuski reket, Žo-Vilfred Conga nije igrao u polufinalu DK protiv Argentine zbog povrede kolena, ali će biti spreman za finale sa Srbijom.

Conga je jedini francuski teniser koji ima pozitivan skor sa prvim reketom Srbije Novakom Đokovićem (5:2), pa je naravno i prvi adut Francuza u borbi za „salataru“.

"Osećam da je u ovom trenutku sve na pravom putu, preduzeo sam sve neophodne mere da budem spreman za Tokio“, rekao je Conga koji je od Đokovića izgubio najbitniji meč u karijeri, finale Australijan opena 2008.

“Uveren sam da će koleno izdržati, već sam kupio kratu za avion i u utorak krećem za Tokio. Naravno, uvek postoji rizik od vraćanja povrede, ali kako sada stoje stvari, moći ću da igram pod punim opterećenjem“, rekao je Conga.

Njegov prioritet nakraju sezone je ipak finale Dejvis kupa sa Srbijom.

“Želim da u decembru budem u maksimalnoj formi i spreman stignem na finale Dejvis kupa sa Srbijom. Hoću da budem deo reprezentacije koja će igrati u Beogradu“.

Iako je Srbija favorit zbog boljeg rejtinga prvog tenisera i domaće publike, Conga je optimista.

“Ne plašimo se Srbije, to je za nas veliki izazov, a za svakog sportistu nema bolje stvari od toga. Mi ćemo probati da pružimo briljantnu partiju pa šta bude“, istakao je Conga bez kojeg su Francuzi u DK eliminisali Španiju i Argentinu. Obe reprezentacije pobedili su na svom terenu.

Francuski mediji već pišu da se meč u Areni neće igrati na šljaci, podlozi koja manje odgovara Congi.

"Srbi imaju veliki organizacioni problem, jer se u Areni održava cirkus, zbog koga podloga neće moći da se ranije pripremi. To znači da šljaka otpada, pa će morati da se postavi tvrda podloga“.

Međutim, francuzi ne znaju da postoji ideja da se šljaka postavi pre početka cirkusa, pa da se preko nje održe predstave i onda prekrivač skine kada cirkus ode. Koliko je to realan plan ostaje da se vidi u narednom periodu jer srpski tim još uvek nije izabrao podlogu na kojoj će se igrati.

Troicki danas izgubio od Nadala, posle propustene 2 mec lopte. Nadal naravno iskoristio prvu. I bez tih mec lopti, Troicki bio blizu pobede jer je servirao na 6:5 u trecem i promasio lagan volej koji bu mu doneo 2.mec lopte na svoj servis i verovatno pobedu. Steta, odigrao je odlicno ali je za-choke-irao u odsudnim trenutcima. Bio cak i kada se saberu poeni bolji danas od Nadala, ali jbga. U svakom slucaju najava bolje forme pred kraj godine i finale DC.  

Zimonic ce od 01.01.11 igrati u dublu sa ljodrom

zbog divljanja onih ludaka prebacice finale u francusku

Piše: Bojan Pantić    ponedeljak, 13 decembar 2010

SRPSKO TENISKO ČUDO Uspeh uz malo para i mnogo truda Surova istina je da od tenisa jako dobro živi tek prvih 100 na svetskoj WTA i ATP listi. Iako milionske zarade u tenisu zvuče primamljivo, malo toga se zna ne samo o trudu, znoju i svakodnevnim treninzima, već i o novcu koji je potreban za bavljenje ovim sportom Srbija je najbolja teniska nacija na svetu u 2010. godini! “Orlovi” su osvojili “salataru” trijumfom nad Francuskom u finalu u grotlu Beogradske arene rezultatom 3:2. Teniski reprezentativci Srbije, i članovi stručnog štaba državnog tima, pozdravljeni su na platou ispred Skupštine Beograda, gde im je priređen veličanstven doček povodom osvajanja trofeja Dejvis kupa. Više hiljada građana sa oduševljenjem je klicalo Novaku Đokoviću, Viktoru Troickom, Janku Tipsareviću, Nenadu Zimonjiću i selektoru Bogdanu Obradoviću prilikom pojavljivanja na terasi gradske skupštine, gde se naši sportisti tradicionalno nađu posle osvajanja velikih trofeja. Postali samo 13. nacija koja je osvojila Dejvis kup, a tek četvrta kojoj je to uspelo posle poraza u dublu i kasnijeg preokreta. Prethodno su to učinili Rusi 2002. godine, a i tada su stradali Francuzi. Takođe, Đoković i drugovi su prvi koji su se domogli trona, a da su se prethodne godine borili za opstanak u Svetskoj grupi. Srbija je tako zauzela važno mesto u istoriji “belog sporta”, a beli sport je zauzeo važno mesto među najpopularnijim sportovima u Srbiji. Strani mediji navode da su do sada “erupciju oduševljenja” u Srbiji izazivale “samo pobede košarkaša i fudbalera”. Kako tvrde strane agencije, Srbija je pokazala da je Dejvis kup i dalje najprestižnije takmičenje u svetu tenisa. Rojters je ocenio da neki “veliki kalibri svetskog tenisa” kao što je Švajcarac Rožer Federer nisu toliko posvećeni Dejvis kup takmičenjima, za razliku od Đokovića kome je “predstavljanje svoje zemlje prioritet”. TENIS NAJGLEDANIJI Jedini sportski događaj gledaniji od finala Dejvis kupa u Beogradu bila je pobeda košarkaškaške reprezentacije Jugoslavije nad Argentinom u finalu Svetskog prvenstva u Indijanopolisu 2002. godine, koja je takođe emitovana na RTS-u, prenosi FoNet. Meč Troicki - Lodra je na prvom programu RTS-a gledalo 2.879.000 ljudi, a proglašenje pobednika 2.854.000, što je činilo više od 60 odsto ukupne televizijske publike u tom trenutku. Trijumf Novaka Đokovića nad Monfisom, kojim je teniska reprezentacija Srbije izjednačila rezultat na 2:2 u velikom finalu, pratilo je dva miliona i 205 hiljada gledalaca, saopštio je RTS. SVETU SE NE MOŽE UGODITI U domaćoj javnosti, odnosno na pijaci, ispred lokalne radnje, u kafiću… možete čuti komentare: “Šta više daju pare onim fudbalerima kad nemaju pojma. Što ne uloži neko u ove tenisere, košarkaše, vaterpoliste, odbojkaše. Ljudi bre igraju! Te ovi, te oni su najveći brend Srbije (omiljena fraza iz dnevne štampe).” Međutim, kada je ministarka za omladinu i sport u navijačkoj euforiji obećala 450.000 evra nagrade teniserima, a posle kada se “ohladila” i tu sumu smanjila na 180.000 evra, javnost je dočekala na nož. “Bolje da su te pare dali onim unesrećenima u Kraljevu”, te “Dejvis kup nije svetsko prvenstvo, pa da im se plaćaju penzije od para poreskih obveznika”, “Ovima grade kuću fudbala, a ovi hoće teniski centar, a ko će da popravi one krovove tamo”... I tako ministarka upade u zamku jeftinog populizma i političkog marketinga. Ok, svetu je teško ugoditi. Sa druge strane, osvajači Dejvis kupa Novak Đoković, Viktor Troicki, Janko Tipsarević i Nenad Zimonjić, odlučili su da doniraju dresove na aukciji za pomoć Kraljevu, i tako pokažu da su istinski heroji, ne samo na terenu. Sva prikupljena sredstva otići će za pomoć Kraljevu, za razliku od države koja nam je otela porez na SMS poruke koje su bile namenjene žrtvama zemljotresa. Treba napomeuti da je istorijski uspeh ovih momaka pre svega njihov lični, trenera, stručnog štaba, saveza, roditelja, sponzora, pa tek onda Srbije ili srpskog naroda. Zaslužili su ga krvavim radom i besomučnim novčanim ulaganjem. Oni jesu naš ponos, ali nikako nisu produkt našeg društva, stoga je cela euforija oko tenisa u Srbiji pomalo degutantna, a političari koji vole da se promovišu na ime tuđeg rada odavno su provaljeni. Uostalom, nagrada od 180.000 evra, kada se pogleda iz ugla tenisera, i nije neka jer su svi oni morali su da ulože bar deset puta toliko, ako ne i više (kad uzmemo u obzir da će se ta suma podeliti na sve igrače i članove stručnog štaba, njihove porodice i sponzori uložili su 100 puta toliko). Tako dolazimo do činjenice da je tenis sport za estremno bogate, ili one koji svoj imetak smeju da rizikuju kako bi im dete zaradilo više baveći se tenisom. Popularizacija tenisa će tako mnoge roditelje naterati da svojoj deci objasne da ne mogu da se bave belim sportom i da treba da treniraju nešto drugo, jeftinije. SARADNJA SA PILIĆEM SE NASTAVLJA Potpredsednik TSS Slobodan Živojinović čvrsto je odlučan da zadrži savetnika Nikolu Pilića u redovima srpske reprezentacije. “Obavili smo razgovor i mogu da potvrdim da će on sa svojim znanjem i autoritetom ostati deo TSS. Da li će i dalje biti savetnik Dejvis kup tima samo je na njemu da odluči. Ali sigurno će biti tesno povezan sa savezom u smislu da će dolaziti na nekoliko nedelja u Beograd i raditi sa našom decom, a i mi ćemo da šaljemo talentovane juniore kod njega na akademiju u Nemačku”, rekao je predsednik TSS Slobodan Živojinović. “MILIONERI IZ BLATA” Strani mediji, pre svega štampa, vole romantične priče o herojima sa periferije koji pobeđuju sve životne nedaće. Po njima srpsko tenisko čudo je isplivalo iz nekog blata, rata, bede... Najluđe od svega je što je jedan dobar deo srpske javnosti u stanju da proguta ovu priču. Najiskreniji po ovom pitanju bio je Janko Tipsarević. “Ne verujem u Roki Balboa priče, kao nisam imao lovu kad sam bio mali, borio sam se sam, ćale je umirao od gladi da bi mi kupio reket. To je sprdačina. To je priča za Holivud. To su totalne gluposti”, izjavio je Tipsarević. Surova istina je da od tenisa jako dobro živi tek prvih 100 na svetskoj WTA i ATP listi. Iako milionske zarade u tenisu zvuče primamljivo, malo se toga zna ne samo o trudu, znoju i svakodnevnim treninzima, već i o novcu koji je potreban za bavljenje ovim sportom. Pogotovo ako se radi o čuvenim teniskim akademijama, među kojima svakako prednjači Teniska akademija Nika Boletijerija u Majamiju na Floridi, koju su pohađala neka od najslavnijih teniskih imena. Boletijeri je u maju mesecu, kada je posetio Srbiju, izjavio da je fenomen kako jedna mala zemlja ima toliko talentovanih sportista uopšte, ne samo tenisera. “Akademija će pomoći da Srbija nastavi sa trendom proizvodnje teniskih asova kao što su Novak Đoković, Ana Ivanović i Jelena Janković”, rekao je tom prilikom teniski mag Boletijeri. Recimo samo da jedan dan treniranja na toj akademiji košta oko 500 dolara, a za taj iznos svako dobija priliku da trenira kao pravi profesionalac. Ako neko zahteva da ga tenisu podučava sam Nik Boletijeri, za to treba da plati najmanje 800 dolara po satu. Budući da je na glasu kao najbolji trener u svetu, lista klijenata već vremešnog Amerikanca uključuje redom najpoznatije pripadnike belog sporta kao što su: Andre Agasi, Monika Seleš, Dženifer Kaprijati, Džim Kurijer, Marija Šarapova i mnogi drugi. Trenira se šest do osam sati dnevno i to ponavljanje je, tvrde stručnjaci, najvažnije. Treba napomenuti da retko ko može sebi da priušti odlazak na Floridu kod teniskog gurua. Osim troškova samog školovanja, mora da se zna da je dosta novca potrebno za odlaske na turnire, koji su i u mladim kategorijama neophodni za razvoj vrhunskih sportista. Tu je još i oprema, a reket je, svakako, najvažniji. Upravo se na tom najvažnijem teniskom rekvizitu najviše i radi. Ponekad je potrebno isprobati više od 20 reketa dok se ne pronađe odgovarajući, ali uloženi novac je vredan rezultata. Pravilan odabir reketa može da znači veliku razliku u nečijoj igri. Tu su još i loptice, u čijoj se proizvodnji takođe koriste najnovije tehnologije, pa vi računajte koliko je potrebno da se odškoluje jedan vrhunski teniser. VILANDER HVALI ĐOKOVIĆA Nekadašnji švedski teniser, koji je često kritikovao Đokovića, sada kaže da bi Rožer Federer trebalo da se ugleda na trećeg igrača sveta. Vilander se pridružio velikim teniskim asovima koji su u prethodna dva dana čestitali našim reprezentativcima na osvajanju Dejvis kupa. “Novak je dokazao da je pravi vođa svoje reprezentacije i vrhunski ambasador sporta Srbije. Čestitam mu i na tome što je izgarao za svoju zemlju, za razliku od Rožera Federera, koji sada crveni od sramote jer je rekao ne Švajcarskoj”, objasnio je Vilander na svom blogu. Višestruki gren-slem šampion i trostruki osvajač “salatare” bio je oduševljen igrom i držanjem Viktora Troickog, koji je Srbiji doneo odlučujući poen protiv Francuske. “Viktor je u petom meču našao neverovatnu snagu posle razočaravajućeg nastupa u dublu. Dobiti jednog Mikaela Ljodru sa 3:0, i ne dozvoliti mu šansu u bilo kom od setova, možda je najbolje što je Srbin ikada odigrao, ali mu je ovo sigurno i najvažnija pobeda u dosadašnjoj karijeri”, dodao je Vildander. NACIONALNI TENISKI CENTAR DO 2012. Kada je u pitanju budućnost našeg tenisa ti troškovi će u budućnosti biti daleko manji. Planom izgradnje teniskog centra u Beogradu naši talentovani juniori, ali i već vrhunski asovi, ne bi trebalo da putuju po belom svetu kako bi mogli da treniraju u najboljim uslovima. Pored “Hale sportova” na Novom Beogradu, 2012. godine trebalo bi da zablista “Nacionalni teniski trening centar”. U planu su deset terena na otvorenom, hala sa pet terena, kancelarije TSS, sportska teretana, medicinski blok, kongresni deo za edukaciju trenera i igrača. Sve to na jednom mestu. “Mi smo odgovorni za razvoj srpskog tenisa, ali bez pomoći ministarstva i grada ne možemo da ostvarimo naše ciljeve. Želja nam je da napravimo još velikih tenisera. Ne smemo dozvoliti da naša talentovana deca putuju po raznim akademijama, već moramo da im obezbedimo maksimalne uslove u Srbiji. Napravićemo i apartmane od 30 do 40 kreveta za juniore koji ne žive u Beogradu”, rekao je predsednik TSS Slobodan Živojinović. Živojinović je objasnio da su vremena teška i da se mora ispoštovati dogovoreni budžet. “Biće to kuća tenisa za sve nas, ali i za ljubitelje tenisa. Obećavam da ćemo praviti svetske prvake, jer ova zemlja ima talente. Era tenisa je započeta, nadam se da će trajati još mnogo godina”, podvukao je Boba. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas obećao je da će procedura oko papirologije za izgradnju teniskog centra biti ubrzana, kako bi se sa radovima započelo na leto iduće godine. “Zajedno sa Ministarstvom sporta finansiramo izgradnju centra, da bi ga onda dali na upravljanje Teniskom savezu Srbije. Jedini zahtev koji imamo od saveza je da omogući da dobijemo nove teniske asove”, izjavio je Đilas. Zlatna era sprskog tenisa je počela 2000. godine kada su Jelena Janković i Janko Tipsarević osvojili juniorske gren-slem titule na Otvorenom prvenstvu Australije i izbili na prva mesta ITF liste najboljih juniora planete. Usledili su uspesi i Novaka Đokovića, Ane Ivanović, Nenada Zimonjića koji se nastavljaju i posle deset godina. Briljantni rezultati naših teniserki i tenisera učinili su da Srbija postane svetska velesila, zemlja u kojoj je ime tenisa sinonim za uspeh. Stoga su pomoć države i ulaganje sponzora ovi ljudi itekako zaslužili.

Samo smo prvi

       Ne zavaravajmo se, prvi smo samo ove godine. Nismo još teniska velesila. Da bi smo to bili treba i, ubuduće, bar, jednom u tri-četiri godine, da donosimo "salataru" u Beograd

Dragan Jovanović, nedeljnik NIN

       U upitniku za ulazak u Evropsku uniju ne stoji, koliko je NIN-u poznato, da moramo da osvojimo i Dejvis kup. Ali, Srbi, uvek, urade nešto što se od njih ne traži. Dok nam je Serž Bramerc mesecima igrao "presing igru na mreži", umesto Mladića "uhvatili" smo im - salataru! Postali smo Evropa, svet, a da nismo ušli ni u NATO pošto nam Šutanovac tu nešto kasni. I, valjda, osvajanje Dejvis kupa, u međunarodnoj zajednici, neće biti shvaćeno kao nešto ishitreno, ili ne daj bože, kao još jedan drski ispad, nešto kao balkanski Vikiliks.
       Dobro, spadamo u najkorumpiranije države na svetu, organizovani kriminal nam je na svetskom nivou, političari su nam užasni kao u vreme Arčibalda Rajsa. Ali, pre nekoliko dana smo, na svoj način, pokazali da možemo da budemo "dobri Evropljani". Mada je i "ludi" Niče sebe smatrao "dobrim Evropljaninom", ali su na podlaktici Janka Tipsarevića istetovirani, ipak, citati iz Dostojevskog. Sve to govori da naši "ćelavci" nisu, tek, puki udarači teniske loptice i da su iz "Beogradske arene" poslali, širom planete, dobar, autentičan, evropski signal. Signal koji može nekog i mnogo da zaboli. Recimo, Engleze. Samo nebo može da zna koliko je njima mogao teško da padne srpski teniski trijumf. Zašto!? Pa, izmislili su tenisku igru, izmislili su Vimbldon, grdne funte u nacionalni tenis skrcali, a, evo, već sedamdeset i kusur godina Dejvis kup nisu osvojili. U njihovom slučaju, pokazalo se da je bilo lakše osvojiti Indiju. Bajdvej sa Indijom i igramo prvo kolo narednog Dejvis kupa čime je engleska mučnina još veća, jer, eto, njine parije postale su teniska aristokratija.
       Engleska muka je još veća što su, "za konjski nokat", pre pet godina mogli da se dočepaju Novaka Đokovića. Još tada je procenjeno da Đoković, danas svetski br. 3 i Endrju Marej br. 4 mogu, par godina, da Britancima osvajaju Dejvis kup, pa i Vimbldone. A to, jednostavno, nema cenu. A ko je, bar jednom, na Vimbldonu bio, odmah je shvatio koja se moć valja iza svetskog tenisa, tačnije, iza teniske industrije koja je po snazi, tu negde, iza Pentagona i Holivuda. Dovoljno je samo da desetak minuta stojite, ispred vimbldonskog restorana za igrače, sa Nikolom Pilićem, bez sumnje, najvećim svetskim Dejvis kup magom, ma šta o tome mislio Gi Forže, pa da vam autogram traži Hari Belafonte, da predsednik upravnog odbora "Sonija" hoće da se slika s vama, a da vas gospođa Anjeli pozove na ručak koji košta kao vaša plata. Jer, ako ćaskate sa Nikijem na Vimbldonu, vi mora da ste Neko na ovoj planeti! Makar bili u klompama i izlizanim farmerkama, i, makar se iz aviona videlo da ste Srbin, a godina je 1991...
       Trijumf u "Areni" pripreman je, nešto kasnije. Momci koji su u infarkt finalu savladali Francuze, odrasli su u Miloševićevoj Srbiji, i, dozvolićete da toj deci nije bilo, baš, jasno zašto na njih "Milosrdni anđeo" baca bombe punjene osiromašenim uranijumom. Imali su, dakle, traumatizovano odrastanje, srećom, sa pozitivnim ishodom, pa je dečji strah od bombi prerastao kasnije u sportski gnev, neophodan za vrhunske rezultate. Tako su Đoković i Tipsarević, ali i prelepa Ana, osvajačica Rolan Garosa, u više navrata, na konferencijama za štampu, objašnjavali svoje uspehe time što su i malo "radioaktivni".
       Svako ko se tih ratnih godina zatekao na Vimbldonu ili na nekom sličnom teniskom placu, morao je da odgovara na vazda somnabulna pitanja. Kao, recimo: da li Srbi, po ugledu na Čaušeskua, imaju "podzemne teniske akademije" (?!) kada, eto, imaju tolike teniske talente? Naravno, da smo odgovarali da u atomskim skloništima imamo teniske kampove, a da, povremeno, decu izvodimo da treniraju u praznim bazenima ne bi li, jadna, došla i do malo vazduha. Decu smo, inače, tenkovima dovozili na treninge. I, Evropa, čak i teniska Evropa je u to verovala. Nisu mogli ni onda, a ni sada da shvate da je tajna srpskog tenisa u porodičnoj manufakturi, i da se sve krpi i kroji putem štapa i kanapa.
       Ali, ne zavaravajmo se, prvi smo samo ove godine. Nismo još teniska velesila. Da bicmo to bili treba i, ubuduće, bar, jednom u tri-četiri godine, da donosimo "salataru" u Bgd. Ako to Srbe, to jest, ovu vlast, uopšte, interesuje. Jer, uskoro ćemo ostati bez Zimonjića (35) zbog godina, a i za Tipsu, polako, treba tražiti zamenu. Treba ulagati u nove "neradioaktivne" klince.
       E, sad, dok se ovaj uvodnik privodi kraju, na Javnom servisu, ministarka Snežana kaže da će teniska, i to nadzemna, akademija početi da se gradi iduće godine na leto (!?) na Novom Beogradu, kod Hale sportova. Ta akademija trebalo je da počne da se gradi još pre pet godina. A ako i bude gotova 2012. godine, da li je srpski pobeđivati kad imaš sve, to jest, evropske, svetske uslove?

Srbija na tronu

"SALATARA" PUNA KOSE

Ovo što su postigli Novak, Janko, Viktor i Nenad spada u svetska čuda. Izdigli su se do vrha radom i talentom, požrtvovanjem i odricanjem svojih roditelja, napredovali postepeno i oduvek bili tim

Vladimir Stanković


       Otkad je Crna Gora osamostalila Srbiju u maju 2006, srpski sport nije zabeležio veći uspeh od ovog koji su Novak Đoković, Viktor Troicki, Nenad Zimonjić i Janko Tipsarević pod budnim okom selektora Bogdana Obradovića i njegovog savetnika Nikole Pilića ostvarili u prelepom ambijentu "Beogradske arene". Možda će se ova konstatacija nekome učiniti preteranom, možda će neko u prvi plan hteti da sravi svetsku titulu vaterpolista u Rimu, svetske i olimpijske medalje Milorada Čavića, trofeje strelaca, srebro košarkaša na EP u Poljskoj... ali za (uvek nezahvalno) rangiranje uspeha, osim sopstvenih, treba imati u vidu i neke opšte kriterijume. Pre svega, treba razlikovati individualne trofeje od onih u kolektivnim sportovima koji oduvek izazivaju više emocija jer nekako višečlani pobednički tim više predstavlja državu i naciju, a takođe treba imati u vidu rasprostranjenost sporta u kome je ostvaren uspeh. Recimo, uz sav mogući respekt za vaterpoliste, zemlje koje igraju ozbiljan vaterpolo jedva će preteći sa pet prstiju jedne ruke... Zato je uspeh u fudbalu najvredniji: igra ga, i to dobro, ceo svet. Slično je i sa tenisom. Od nekada elitnog, buržoaskog sporta, vremenom je izrastao u globalnu svetsku atrakciju koja se ne skida sa TV-ekrana 11 meseci. Španija je u Južnoj Africi postala tek 8. prvak sveta u 80 godina istorije svetskih prvenstava, dok je Srbija u tenisu postala 13. zemlja koja je u 110 godina dugoj istoriji najvećeg i najznajčajnijeg ekipnog takmičenja u tenisu postala šampion. I tek treća nacija koja je pobedila već u svom prvom finalu. Prethodno je to uspelo Švedskoj (sa legendarnim Bjornom Borgom) 1975. i Hrvatskoj 2005.
       U "Politici" iz 1930. godine, na sportskoj strani, pojavio se članak u kome se, indirektno, traži od ondašnjeg Teniskog saveza Kraljevine Jugoslavije da "ispiše ekipu" iz takmičenja za Dejvis kup kako se "ne bismo više brukali". Tokom ovih 80 godina sličan tekst mogao je da se napiše još mnogo puta. I ona velika Jugoslavija godinama je tavorila u nekim drugim i trećim zonama jer smo retko kad imali dvojicu dobrih igrača istovremeno. Kada su se povukli Nikola Pilić i Bora Jovanović, pojavio se Željko Franulović ali je dugo bio sam. Potom je stigao Boba Živojinović ali više nije bilo Franulovića. Istina, bilo je povremenih čuda, kao recimo protiv Francuza 1985. u legendarnom "Pioniru" kada su Bruno Orešar i Goran Prpić pomogli Živojinoviću da bude 4-1 za Jugoslaviju, ali je Boba, generalno, bio sam. Kada mu se, konačno, pridružio Goran Ivanišević, izbio je rat. Boba i danas žali za polufinalom septembra 1991. u Pou kada je Ivanišević odbio da igra za Jugoslaviju pa je u tim uskočio mladi Srđan Muškatirović. Francuzi su potom u finalu pobedili SAD sa 3-1 i osvojili sedmi od ukupno devet trofeja.
       Boba Živojinović je 5. decembra 2010, u 18 sati i 12 minuta, dočekao dan velikog revanša. Tada je teniser više nego simboličnog imena, Viktor Troicki, iskoristio drugu meč loptu protiv Mihaela Ljodre i doneo Srbiji sanjani treći poen za konačnu pobedu 3-2. Boba je taj trenutak neizmerne sreće platio šišanjem na "nulu", baš kao i svi ostali članovi tima, ali ta kosa koja je "napunila" predivnu "salataru", verovatno najlepši trofej u svetskom sportu, bila je neka vrsta teniskog semena, posejanog u "Areni", iz koga će nići novi teniski šampioni.
       Drugog dana finala, uoči igre parova koja je donela dramatično opasnu prednost Francuzima, Boba Živojinović je sa ministarkom sporta i omladine Snežanom Samardžić-Marković i gradonačelnikom Draganom Đilasom potpisao ugovor o izgradnji teniske akademije na lokaciji pored Hale sportova na Novom Beogradu. Nedaleko odatle, u sportskom centru "11. april", u ispražnjenom zatvorenom bazenu dugo je trenirala Ana Ivanović. Novak Đoković je sa veoma malo godina morao u Minhen, u akademiju Nikole Pilića, jer u zemlji nije bilo ni "u" od uslova za ozbiljno bavljenje tenisom. Kada bude završen centar TSS, sa 10 terena od šljake, šest sa veštačkom podlogom, u čijem će sklopu biti mini-hotel sa 30-40 kreveta, naši telenti neće više morati da odlaze u svet. Imaće sve uslove kod kuće a kako ništa ne uspeva kao uspeh, koliko ovih dana na stotine dečaka i devojčica zamoliće roditelje da im za praznike kupe reket i tenisku lopticu. To je druga, ne manje važna dimenzija istorijskog trijumfa srpskih tenisera. To je investicija na dugi rok čije ćemo rezultate videti za pet ili 10 godina. Neki budući šampioni neće morati da prolaze isti put koji su prošli sportski junaci Srbije, ali to ne znači da će biti manje težak. Trebaće im mnogo rada, ali će im biti utoliko lakše što će uslove imati kod kuće. Ovo što su postigli Novak, Janko, Viktor i Nenad spada u svetska čuda. Izdigli su se do vrha radom i talentom, požrtvovanjem i odricanjem svojih roditelja, napredovali postepeno i oduvek bili tim. U svim izjavama posle mečeva isticali su ambijent u ekipi, drugarstvo, međusobnu pomoć, bez trunke zavisti. Možda je najbolju ilustraciju odnosa koji vladaju u timu dao Viktor Troicki:
       - Drugari iz tima su mi kao braća, ja nemam nikog bližeg od njih. Mi se družimo i privatno, van tenisa i turnira, mi smo kao jedna familija.
       Nikola Pilić, kome je ovo bio peti Dejvis kup, jer je tri osvojio sa Nemačkom i jedan sa Hrvatskom, otvorio je dušu:
       - Kada sam 2007. prihvatio ulogu savetnika u srpskom timu verovao sam da ova ekipa ima potencijal za svetski vrh, za osvajanje trofeja. Bilo je samo pitanje vremena kada će se sve složiti. Svi su dovoljno mladi da je uvek bilo realne nade da će naredna godina biti bolja. Drago mije zbog ovih sjajnih momaka koji su svojim znanjem, talentom, radom i drugarstvom zaslužili ovaj trofej - rekao je Niki Pilić uz dodatak da bi "odmah potpisao finale sa Hrvatskom 2011. u "Areni".
       Nenad Zimonjić je iskreno priznao da tamo negde sredinom 90-ih godina kada je ondašnja SR Jugoslavija nakon ukidanja sankcija igrala sa Beninom, San Marinom, Togom, Madagaskarom i ostalim teniskim "silama", nije mogao ni pomisliti da će jednog dana biti osvajač Dejvis kupa.
       - Na sreću, dovoljno sam dugo potrajao da dočekam prvo Janka, potom Noleta i Viktora, da postanemo tim i da se konačno popnemo na vrh. Možda još nismo svesni koliki smo uspeh napravili.
       Šaljivdžija Janko Tipsarević negirao je autorstvo ideje o šišanju pripisujući ga Troickom, ali je u svom stilu najavio "ludoriju" za iduću godinu ako se uspeh ponovi:
       - Ne možemo ponovo da se šišamo, moramo nešto drugo da smislimo. Možda neka tetovaža? - rekao je "Tipsa", poznat po porukama na svojim rukama.
       Neko će reći da igračima kakvi su naši asovi i nije potreban trener, ali nije tako. Bogdan Obradović, dočekan u startu sa ponekom sumnjom, na kraju je postao idealan selektor za ovu grupu teniskih majstora. Kada igraču ide dobro, i svaki laik znao bi da kaže igraču "Nastavi tako". Uloga trenera dolazi do izražaja kad je teško, kad nešto treba menjati u igri, kad treba uočiti slabosti protivnika. Da li je sam Troicki odlučio da onako "buši" Ljodru prilikom njegovog svakog izlaska na mrežu? On je imao teži deo zadatka da to uradi, ali sigurno su mu pomogli saveti i Obradovića i ostalih igrača sa klupe koji su više nego aktivno učestvovali u svakom meču, a Novak Đoković se nekoliko puta peo na stolicu i "dirigovao" horom od oko 16.000 ljudi (bilo je i oko 1.500 Francuza koji su na kraju, za utehu, otpevali svoju "Marseljezu" i sportski pozdravili pobedu boljeg tima). Obradović je isticao taj timski duh:
       - Posle poraza u dublu seli smo u svlačionicu na pod i dugo razgovarali, pre svega o tome ko će igrati peti singl jer smo verovali da će Novak doneti izjednačenje. Još u subotu je preovladavala ideja sa Viktorom, ali smo konačnu odluku, svi zajedno, doneli neki minut posle Novakove pobede. Očekivali smo Ljodru jer Simon nije imao briljantnu sezonu, Ljodra je igrao šest mečeva i svih šest dobio, ali verovali smo da Viktor može da mu se suprotstavi. Ljudi, postali smo svetski šampioni i to je najvažnije!
       Trijumf u funalu naišao je na ogroman odjek u svetu. Zbog značaja takmičenja nema svetske agencije ili novina koje nisu zabeležile trijumf Srbije. Iz "Arene" je izveštavalo 470 novinara iz 28 zemalja i u svet je otišla superpozitivna slika o Beogradu i Srbiji. To je što je Gi Forže (uzgred, sjajna igra reči u naslovu Nebojše Viškovića u najavnom "blogu"za "Blic": Forget, forget about win - Forže, zaboravi na pobedu). U Španiji, koja je 2009. bila pobednik, nije bilo novina koje nisu objavile makar vest, u mnogim slučajevima, čak i u političkim dnevnicima poput "El Paisa" i "La Vanguardije" objavljeni su veliki tekstovi o prvom trijumfu Srbije. Najpoznatiji sportski dnevnik "L Ekip" piše da su pobednika odlučili sjajni Đoković, dobar izbor podloge i odluka da poslednji singl igra Troicki". Izveštač ovog lista nudi svojim čitaocima "prosto" objašnjenje trijumfa Srba: "Novak Đoković je 75 odsto tima. Svi ostali su veliki igrači, Novak je veliki šampion." Drugi veliki evropski sportski dnevnik, milanska "Gazeta delo sport", piše o "istorijskom prvom trijumfu Srbije". Izveštaj počinje "eksplozijom oduševljenja u dvorani posle poslednjeg poena Troickog".
       Ovaj dnevnik piše da je "Nole bio perfektan" i podseća da je Srbija tek šesta zemlja u istoriji finala koja je dobila posle 1-2 u dublu. Prvo je to supelo Amerikancima protiv Britanaca 1902, Francuzima protiv Amerikanaca 1927, Australiji protiv SAD 1953, opet Australiji protiv istog rivala 1964. i poslednji put Rusiji protiv Francuske 2002. Francuzi su, dakle, dva puta u ovom veku u finalu imali 2-1 posle drugog dana a na kraju gubili. Odjek u svetu ide naruku konstataciji sa početka teksta: ovo je najveći uspeh srpskog sporta, bar od nezavisnosti Srbije!

Profesionalac pun emocija
Nikola Pilić, savetnik srpske teniske reprezentacije:
Pre tri godine, kada sam došao u reprezentaciju da pomognem, verovao sam u ove momke. Put do ovog fantastičnog uspeha bio je težak, ali sa velikim srcem, znanjem i kvalitetom uspeli smo da osvojimo ovo prestižno tenisko takmičenje, i lično presrećan sam zbog toga.
U finalu nije bilo lako, ali, kada je naš dubl izgubio u subotu, osećao sam da ćemo bez obzira na vođstvo Francuza, uspeti da ih dobijemo. Te večeri nakon meča, razgovarao sam sa Viktorom, i posavetovao ga da on igra odlučujući meč, sa tim se i Janko Tipsarević složio. Nismo pogrešili. Momke treba pohvaliti, sjajni su, i dali su jako puno. Bogdan Obradović, selektor reprezentacije, mlad čovek, intelektualac, poštovao je moje iskustvo i dogovor, odlična saradnja sa njim krunisana je "salatarom". Moram da pohvalim i organizaciju. Sve je bilo na svetskom nivou, briga o igračima, trenerima, posetiocima...
Ovoje bilo moje šesto finale, i peti Dejvis kup. Do sada sam tri puta osvajao šampionat sa Njemačkom, jednom sa Hrvatskom i sada sa srpskom reprezentacijom. Ne tiče me se ko šta govori, jer sport ne poznaje granice, a ja sam profesionalac. Ako odlučim da treniram neku reprezentaciju, potpuno se dajem, bez obzira na bilo kakve emocije. Presrećan sam zbog osvajanja Dejvis kupa.

Biće gužve u školama tenisa
Radmilo Armenulić, bivši savezni kapiten:
Postigli smo veliki uspeh, osvajanje Dejvis kupa pamti se i ulazi u istoriju ovoh takmičenja. Imamo tim od vrhunskih tenisera. Novak Đoković treći na svetu, Nenad Zimonjić drugi u dublu, Janko Tipsarević i Troicki u prvih 50, dovoljno da budemo tu gde smo, sampioni sveta u tenisu. S druge strane, Francuzi, oslabljeni zbog neigranje Conge, nisu mogli da pruže veći otpor. Oni su stvarali atmosferu pred Dejvis kup provokacijama, raznoraznim zahtevima, ali i to im nije pomoglo. Monfis nije bio na visini zadatka, Ljodra je potpuno podbacio, Simon je takođe van forme, i naš tim je to iskoristio. Da tregedija po Francuze bude veća, njihov selektor Gi Forže napravio je veliku grešku kada je izabrao Ljodru za poslednji odlučujući meč. Ali neko mora da pogreši, da bi drugi dobio. Pri tom Viktor je odigrao sjajno, Ljodra mu je odgovarao po stilu igre, i iznenađen sam Viktorovom volej igrom.
Posle svakog uspeha sport postaje popularniji. Očekujem više novih polaznika u teniskim školama, ali i da se izgradi jedan veliki teniski centar, i da Teniski savez Srbije obije sredstva koja će uložiti u mlade igrače. Za naredni Dejvis kup očekujem da dobijemo prvo kolo, što znači ostanak u svetskoj grupi. Zatim najverovatnije idemo na Čehe u gostima, ali mislim da imamo jaču ekipu od njih. Dobro je to što je Španija u drugom delu žreba.

Put do finala
Srbija je u takozvanu Svetsku grupu (16 najboljih teniskih nacija) ušla 2007. pobedivši u Beogradu Gruziju sa 5-0, ali je sve do ove godine bivala poražena već u prvom kolu i morala da igra za opstanak što joj je, na sreću, uspevalo u duelima sa Australijom, Slovačkom i Uzbekistanom. U martu 2010. u prvom kolu novog ciklusa prvo je pobedila SAD sa 3-2 (Troicki - Isner 3-1, Đoković - Kveri 3-1, Zimonjić/Tipsarević - Bob Brajan/Isner 1-3, Đoković - Isner 3-2, Troicki - Kveri 0-2).
Na red je došlo gostovanje u Splitu protiv Hrvatske i sigurna 4-1 pobeda. Đoković je pobedio Ljubičića 3-0, Troicki izgubio od Čilića istim rezultatom, Zimonjić i Tipsarevič su u dublu savladali Čilića i Dodiga sa 3-0 a posao su dovršili Đoković protiv Čilića (3-0) i Tipsarević protiv Veića (2-0).
Usledilo je polufinale protiv Čeha u "Areni". Prvo je Troicki izgubio od Štepaneka 1-3, potom je Tipsarević poravnao savladavši Berdiha 3-1, Česi su poveli posle pobede dubla Berdih/Štepanek protiv Zimonjića i Đokovića (3-1), da bi poslednjeg dana prvo Novak savladao Berdiha sa 3-1 posle prvog izgubljenog seta, a potom je heroj polufinala postao Janko Tipsarević savladavši Radeka Štepaneka sa 6-0 7-6 6-4.
O finalu se sve zna. Treba reći da se Srbiji, konačno, ove godine osmehnuo žreb. Nije morala kao 2009. na noge braniocu titule Španiji ili 2008. Rusiji koja je tada takođe branila titulu, a mi još imali bolesnog Đokovića i Tipsarevića. Ove godine se sve složilo. Svi su bili zdravi, od četiri meča tri su igrana kod kuće, ali ovaj sastav mogao bi da pobedi svakoga na svakoj podlozi osim, možda, Špance na njihovoj šljaci. Idući ciklus počinjemo u martu 2011. protiv Indije u novosadskom "SPENSU", a ako se na putu do odbrane titule nađu Španci - igraćemo u "Areni"!

Lična istorija naših uspeha

VLADIMIR STANKOVIĆ, SVEDOK

Ako smo, manje-više saglasni da je trijumf tenisera u Dejvis kupu najveći uspeh srpskog sporta od osamostaljenja zemlje, neće biti tako lako smestiti ovu poslednju radost na pravo mesto u konkurenciji sa ostalim velikim događajima i uspesima srpskog i jugoslovenskog sporta. Lista koja sledi vezana je isključivo za događaje sa kojih sam izveštavao i namerno je napravljena po hronološkom redu, baš da ne bi bilo rangiranja.
EP u košarci 1975. - Igralo se u Beogradu, u "Pioniru" koji je zablistao dve godine ranije prilikom EP u boksu. Jugoslavija je branila prvu titulu prvaka Evrope, osvojenu 1973. u Barseloni. Odlučujući meč igran je protiv tada velikog rivala SSSR, predvođenog legendarnim Sergejom Belovim. Utakmica teška, neizvesna, rezultat se lomio do samog kraja kada je Dragan Kićanović majstorski isfintirao protivnika i sa poludistance sigurno pogodio.
Parlov - Adinolfi - Mate Parlov je bio olimpijski (1972) i svetski (1974) prvak. Prešao je u profesionalce i dočekao borbu za titulu prvaka sveta protiv Italijana Adinolfija. Meč je održan 10. jula 1976. na stadionu Crvene zvezde pred nekih 30-tak hiljada gledalaca! Mate uspeva da nokautira protivnika, ne sećam se više u kojij rundi, a onda je pobedu i titulu proslavio na krajnje neobičan način: bacio se sa ringa ka grupi svojih navijača i bukvalno preleteo 5-6 metara.
Olimpijsko zlato u Moskvi - U redu, nisu igrali Amerikanci, ali bilo bi isto i da jesu. U to vreme na olimpijade i svetska prvenstva slali su studente koji nisu bili nepobedivi. Jugoslavija je posle treće uzastopne krune (1977. u Belgiji) u Manili 1978. postala po drugi put svetski prvak da bi 1980. u Moskvi "triplu krunu" kompletirala olimpijskim zlatom.
Košarkaški tango u Buenos Airesu - Posebne emocije vezuju me za košarkaško prvenstvo sveta 1990. u Argentini. Bio je to poslednji zajednički nastup igrača iz svih republika bivše Jugoslavije. Istina, godinu dana kasnije na EP u Rimu Hrvati su i dalje igrali za Jugoslaviju ali je Slovenac Zdovc, po naredbi vlade koja je proglasila samostalnost, uoči polufinala morao da napusti tim. Bila je to nezapamćena superiornost velikog jugoslovenskog tima.
Zvezdin trijumf u Bariju - Istorijski dan srpskog fudbala. Zvezda je postala prvak Evrope. Teško, dramatično, na penale (dali svih 5 golova) ali više nego zasluženo. U polufinalu je izbacila jedan Bajern pobedom u Minhenu (2-1) i dramatičnim remijem u Beogradu (2-2) autogolom Augentalera u 90. minutu.
Saletova trojka - Istanbul, 16. april 1992. Finale Evrolige Partizan-Huventud. Partizan stigao do finala igrajući u egzilu, u španskoj Fuenlabradi. Nezapamćen slučaj. Španci vode 5-6 sekundi pre kraja sa 2 razlike. Slaviša Koprivica daje loptu Saletu Đorđeviću koji prelazi ceo teren, diže se na šut i preko Đofrese pogađa trojku svoje karijere. Nezaboravno.
Evropsko zlato 1995. - Takmičenje koje sam doživeo verovatno najemotivnije. Razlog su sankcije i trogodišnja izolacija zemlje. Nekoliko sjajnih generacija sportista na vrhuncu moći bilo je uskraćeno za učešće na mnogim velikim takmičenjima. Košarkaši su preko dodatnog kvalifikacionog turnira uspeli da odu na EP 1995. u Atini i da trijumfuju u velikom stilu. Finale sa Litvanijom za nezaborav, Đorđević 41 poen, 9/12 trojke...
Bronza odbojkaša u Atlanti - Bio sam u Sidneju, kada su odbojkaši osvojili zlatnu medalju, ali tada su već bili svetska sila. Zato mi je bronza iz Atlante nekako draža. Veliki strateg Zoran Gajić tek je počeo da stvara šampionski tim koji je godinu dana ranije na EP osvojio bronzanu medalju. U Atlanti niko nije očekivao medalju, ali Gaja i njegovi momci napravili su prvi u nizu podviga.
24 časa Indianopolisa - Opet košarka, opet objedinjavanje titula evropskog i svetskog prvaka. Posle traljavog početka briljantan završetak, u naletu pred našim timom u četvrtfinalu su pali domaćini Amerikanci, u polufinalu Novozelanđani a u finalu, posle produžetka, i Argentinci. Nezaboravno.
Dejvis kup 2010. - Kad bolje pogledam listu, možda bio ovo deseto mini sećanje ipak, po značaju, moglo u sam vrh... Neverovatan trijumf zemlje koja "ima tenisere, i to sjajne, a nema tenis". Ovo poslednje odnosi se na masovnost, uslove, dvorane, škole, stručni kadar...

Đokovićev briljantni povratak na tron u Melburnu

U finalu Međunarodnog prvenstva Australije naš as održao čas najboljem britanskom teniseru Mareju o igri koja vodi u galeriju velikana – 6:4, 6:2, 6:3.