Jednom sam covjeku, koji me se dojmio, jednom prilikom, obecala ispricati pricu o Marinku.Ali zivot je cudna biljka i nikad ne znas hoce li ti pruziti priliku a obecanje je dug pa ga valja barem pokusati otplatiti.Ovaj tekst, možda nije uobicajen za forum, no nadam se da mi nitko nece zamjeriti.
Marinko?
U Doverskoj, u Splitu, najljepsi momak, visok, bujne smede kose, filmskih crta lica, prekrasnih svijetlih ociju. Kada bi vam se nasmijao i kada biste ugledali njegove zube, mislili ste, sigurno radi za neku filmsku kucu a honorarno reklamira pastu za zube.Ali, ne, Marinko vam nije bio glumac, ni u kom pogledu, bio je svoj.I bio je beskrajno zaljubljen u dvije stvari: zivot i vaterpolo.
Kako smo znali da je zaljubljen u zivot?
Pa dok se gomila nas igrala u razna doba pred zgradom, sto na lastik, sto na balun, sto na trule kobile, svi bi stali i pozdravljali ga dok je dolazio kuci .Veselili smo mu se, jer se i on iskreno veselio nama.Bio je poseban i to ne samo sto nam je, zacudo, svima pamtio imena, vec je bio nekako karizmatican.Bio je jako pristojan, ali bilo je i to kod njega prirodno, njegov izbor a ne nametnut kod ponasanja.Smijesio se cesto.
Kako smo doznali koliko je zaljubljen u vaterpolo? Jako tuzno.
Bilo je to dana 04.01.1988.g. na njegov rodendan.Tog jutra, posto ga je teta Marija probudila i cestitala mu rodendan, zamolila ga je da preskoci jutarnji trening i da mu odu kupiti cipele za poklon.Rekao je: "Ne mogu mama, moram na trening".I ni sve njene molbe, ni argument da i popodne ima jos jedan trening, ni sva njena energija po kojoj smo ju svi poznavali nisu ga mogli ukrasti vaterpolu.Krenuo je na svom "ziku", ali je pocela lagana kisica, cesta je bila klizava.Vratio se natrag , ostavio motor i otisao na autobusnu stanicu.Bilo je malo iza devet, tog kisnog jutra, sjecam se, jer smo i mi isli u to doba na trening.Samo ne tog vrazjeg dana, imali smo zakljucivanje ocjena iz tjelesnog u skoli.
I dok smo stajali u dvorani, dotrcao je netko i viknuo: "Pao je zid na stanici!" Pohrlili smo vidjeti sto se desilo.Skupilo se puno ljudi a netko je iz zgrade sapnuo: "teta Marija je rekla da je Marinko isao na trening".
Pomislila sam: Boze ovo je grijeh, ali molim te, samo da nije on ispod, molim te.Sakrila sam se iza jednog kontejnera i gledala u strahu.Prolazilo je vrijeme, a strepnja je bila sve veca, ljudi su govorili: "zvali su u Mornara, Marinko jos nije stigao."Svi njegovi igraci su ga cekali, nitko nije taknuo vodu, svima je bila strasna slutnja u glavi.Taj dan nije odrzan trening i Marinko nikada vise nije zaplivao sa svojim suigračima.Teta Mariju su odveli da joj ne pukne srce kad je prepoznala njegovu ruku ispod kamenja.
Spletom okolnosti, zivot me nedavno pogurao na par vaterpolo utakmica.Gledajuci tako te momke kako imaju priliku raditi ono sto vole i kako nekada uistinu izgledaju kao dupini, velicanstveni u svojoj igri, kao da se dio Marinka vrati u zivot.I zbog svega toga imam potrebu da im kazem: u zivotu ima i tuge i boli ali kada to prebrodite, veselite se svakoj pobjedi, svakoj medalji, svakom uspjehu ali iznad svega, veselite se jedni drugima, svom vaterpolu i zivotu jer Vas je njime pocastio!A onda se tim veseljem zarazite i prenesite ga i na ostale segmente Vašeg zivota, bas kao sto je to radio i Marinko!
