Ovo mi sad izbaci na Facebooku,  ista priča kao i prije 30 i nešto godina i dalje se vodi jaki propagandni rat

Hrvatski oficir o likvidaciji 500 srpskih civila 5. avgusta 1995. kod zaseoka Januzi, opština Glina, Banija

Oficir Hrvatske vojske progovorio je o masovnom zločinu nad srpskim civilnim stanovništvom kod banijskog sela Brubno (zaseok Januzi), opština Glina, kada su pripadnici 2. brigade „Gromovi“ 5. avgusta 1995. godine ubili oko 500 srpskih civila.

Hladnjače na Baniji!

„U našoj motorizovanoj koloni bilo je oko 35 do 40 kamiona hladnjača za koje smo kasnije saznali čemu su služile“, kaže svedok.

Da je tokom hrvatskih vojnih akcija na područja sa srpskom većinom u proleće i leto 1995. godine („Bljesak“ i „Oluja“) bilo mnogo zločina nad srpskim stanovništvom više nije tajna ni za hrvatsku javnost, koja je inače dugo pokušavala da pred tim činjenicama žmuri. Mnogo toga još nije poznato i tek predstoji da se utvrdi i objavi, barem kao nauk i upozorenje za buduća vremena jer ono što je urađeno više se ne može promeniti. Među najnovijim takvim bolnim otkrićima – istina tek u srpskim nezavisnim novinama „Identitet“ koje izdaje Srpski demokratski forum u Zagrebu i koje nemaju odjeka među hrvatskim čitaocima (autori: Boris Pavić, Ivan Klobučar, ZLOČIN I ŠUTNjA, časopis Identitet, br. 51, izd. SDF, Zagreb, 2001.) – jeste ispovest oficira Hrvatske vojske o masovnom zločinu nad srpskim civilima koje je njegova jedinica, 2. brigada „Gromovi“, izvršila drugog dana „Oluje“ (5. avgust 1995. godine) kod banijskog sela Brubno (zaseok Januzi). Tom prilikom na jednom mestu ubijena je grupa od najmanje 500 srpskih civila koji su bežali usled naleta hrvatske vojske. Među civilima je veliki broj žena, dece i staraca.

Radi se o svedoku Tihomiru Mandariću, Zagrepčaninu po rođenju, koji će se pojaviti pred jednim od sudova koji se bave ratnim zločinima na prostorima nekadašnje Jugoslavije. On je, kao tadašnji pripadnik „Gromova“, neposredni svedok tog zločina, a odlučio je da progovori jer je težina počinjenog nedela – s kojim se nije slagao, ali na tok stvari nije mogao da utiče – postala preteška za njegovu savest.

„Specijalne grupe“ za „specijalne namene“

Ovom prilikom prvi put u javnost izlazi i do sada nepoznati podatak da su za „specijalnu namenu“ u okviru vojne akcije „Oluja“ (kasnije se pokazalo da je to bila likvidacija srpskih civila koji se zateknu na terenu) bile određene „specijalne grupe“ vojnika sastavljene uglavnom od osoba koje su prethodno ocenjene kao „nacionalno nepouzdane“, a to su bili oni koji su među svojim precima imali nekog srpske nacionalnosti. Takvo istraživanje, navodi ovaj svedok, sprovele su tajne vojne službe SIS i u brigadi „Gromovi“ uoči izvođenja napada na prostor Srpske Krajine, što je unelo veliku nervozu među njene pripadnike.

„Cela brigada je bila prožeta strahom, paranojom, međusobnim sumnjičenjima. U takvoj atmosferi krenuli smo u Oluju“, kaže svedok i navodi da je tim istraživanjem SIS-a (poreklo se prekopavalo preko matičnih knjiga i matičara) utvrđeno da oko 500 pripadnika brigade ima „sumnjivo etničko poreklo“, među kojima je bio i ovaj svedok.

„Odmah na početku uočio sam da je najveći deo od tih 500 etnički sumnjivih pripadnika brigade bio skoncentrisan u 2. bataljonu. Kasnije smo saznali da je od oko 200 u ’Oluji’ nestalih ’gromova’ najveći broj bio upravo iz ove nacionalno sumnjive grupacije“,

navodi svedok, kojeg je njegov komandant Franc Slako takođe stavio u jednu takvu grupu od 15 vojnika, među kojima su bili i komandir Zlatko Dujmić, Srbin Stipica Puškarić (koji je promenio ime i prezime), Dragan Matić, Darko Rukalo, Dražen Pikanac (majka mu je Srpkinja) i drugi.

„Kada smo izlazili iz kasarne uočili smo da je u našoj motorizovanoj koloni išlo 35 do 40 kamiona hladnjača. Tada nam je to bilo čudno, ali se kasnije objasnilo čemu su ove hladnjače služile“, kaže on i nastavlja:

„Neposredno posle izlaska iz Januza, oko 12 sati, naišli smo na veliku grupu srpskih civila koji su nam zašli iza leđa. Bili su na 150–200 metara od nas i lagano su se kretali prema nama. U grupi je bilo najmanje 500 ljudi, verovatno i više. Među njima je bilo dosta žena, a mogli smo jasno videti starce i decu...

...Naša je kolona malo usporila, ali nas je u taj čas sustigao žuti kamiončić i zaustavio celu kolonu. Iz njega je izašao meni nepoznati oficir u uniformi Hrvatske vojske, i izbacio na cestu mrtvo telo satnika Hrge iz 1. bojne, koji je takođe bio među onima nacionalno nepouzdanim ’Gromovima’. Počeo je nad njegovim telom da viče kako su Hrgu pre par minuta ubili ovi isti srpski civili u blizini, te da je konačno došlo vreme da im se možemo osvetiti i za satnika Hrgu, ali i za sve one koje smo izgubili tokom rata.“

„Neko je jakim glasom naredio – ’Pucaj’. Tada su obe bojne otvorile unakrsnu vatru iz svih raspoloživih oruđa i oružja po okupljenoj grupi civila. Ne znam ko je izdao naredbu. Vojnici su se bojali ne pucati, jer bi u tom slučaju i oni pali pod sumnju, ali verujem da je veliki deo njih pucao u zrak ili mimo njih. Video sam da su pucala sva četiri tenka iz 1. i sva četiri tenka iz 3. bojne, pucalo se iz pušaka, otvorena je rafalna paljba iz mitraljeza...“

Stravična scena

Svedok navodi da njegova grupa nije pucala (imali su minobacače), pa dodaje:

„Leševi civila bili su razbacani po polju, neki su se micali, drugi jaukali. Nekoliko njih je uspelo pobeći u obližnju šumu, pa su se za njima sjurili vojnici. Ne znam da li je na kraju neko od te grupe uspeo pobeći i preživeti. Cela ova stravična scena trajala je dvadesetak minuta. U meni se kasnije probudio strah, jer sam saznao da je u dosijeu SIS-a upisano kako je po ovim civilima pucala moja grupa, pa ako bi kada došlo do kakvog suđenja mogli bi kazati – zločin nad Srbima su učinili pripadnici ’Gromova’ mešovitog etničkog porekla.

Kada je predveče istog dana sa svojom minobacačkom grupom ponovo prolazio kraj mesta masovnog gubilišta ugledao je poređane uz cestu leševe oko 90 osoba, uglavnom žene i starci, te nekoliko dece.

„Pored leševa je stajao komandir čete Josip Jančić. On nam je objašnjavao kako su to naše, hrvatske civilne žrtve. Valjda nije znao da smo sve to gledali, da smo prisustvovali pokolju. Međutim, svi ostali leševi, a bilo ih je najmanje 500, nestali su. Naprosto, nigde ih nije bilo. U širokom krugu 100–150 metara oko mesta likvidacije, pa do puta, sve je bilo prepuno krvi. Trava je bila krvava. Urezala mi se ta scena duboko u svest.

Ali, gde su nestali leševi? Posle smo došli do zaključka da su ih verovatno odvezli kamioni hladnjače koji su dan ranije izašli s nama u koloni iz kasarne. Siguran sam da vozači tih hladnjača znaju gde su leševi ostalih civila“, završava svoju mučnu ispovest T. M. i dodaje da je čuo za još jedan takav veliki masakr kod Žirovca u opštini Dvor na Uni, ali konkretnijih saznanja nema, jer tamo nije bio.

Tekst dopisnika Politike iz Zagreba Radoja Arsenića objavljen 26. juna 2001. godine.

Izvor: Stanje stvari

Stojan Janković