Ozbiljan i lako prilagodljiv

Slavko Labović: Jednu od zapaženih rola u filmu Srdana Golubovića “Apsolutnih sto” odigrao je Slavko Labović, glumac iz Danske, našeg porekla. Do sada je snimio nekoliko akcionih trilera, ali izdvaja ulogu u crnoj komediji “I u Kini jedu pse” Lassea Spanga Olsena, koji je bio hit u beogradskim bioskopima. Veoma komunikativan i uvek spreman za razgovor, Labović rado priča o svojim korenima, domovini, poslovima kojima se bavio pre glume, ali i planovima koje namerava da ostvari.

Rođeni ste u Kolašinu, a u Dansku ste došli kao četvorogodišnjak...

Slavko Labović: U prestonici Kraljevine Danske sam završio osnovnu školu, gimnaziju i dve i po godine studija medicine, tako da posedujem zvanje medicinskog tehničara u psihijatriji. Do 1999. godine radio sam kao prevodilac u Crvenom krstu Danske “Zavodu za izbeglice” i u nekoliko opština. Zalagao sam se i mnogima pomagao da reše svoj politički status, dobiju boravišne vize i prebrode najteže trenutke imigracije. Radio sam i kao pedagog u omladinskoj ustanovi, a izvesno vreme sam bio i šef obezbeđenja jedne kopenhagenske diskoteke.

Svestrani ste i veoma aktivni. Kako je došlo do toga da se okrenete filmu?

Slavko Labović: Akcioni triler “Diler” je bio moj prvi film, gde sam se okušao kao glumac i gde su me zapazili ljudi iz kinematografije. Odabran sam među 52 kandidata za tumačenje junaka, koji je morao da bude poprilično visok, mišićav i pomalo brutalan. Među mnogim Arapima, Turcima, Šiptarima i Pakistancima, reditelj i scenarista su se odlučili baš za mene, jer sam ispunjavao još jedan uslov – govorio sam srpski sa prepoznatljivim crnogorskim akcentom. Potom sam snimio “I u Kini jedu pse”, a nadam se da će uskoro uslediti i holivudska verzija ovog filma. Reditelj će biti isti, to jest Lasse Spang Olsen.

Iako ste već 35 godina van domovine, jezik niste zaboravili. Čija je to zasluga?

Slavko Labović: Mojih roditelja, koji su se trudili da spreče asimilaciju svoje dece u stranom svetu. Žao mi je kada vidim da postoje tužni primeri, kao što su neki zemljaci, koji su nakon izvesnog broja godina zaboravili svoje korene, ko su, šta su i odakle su. Izgubili su veru, nacionalnost, otuđili se i postali Danci. Nasuprot njima, moji roditelji su nastavili da gaje pravoslavna osećanja i preneli ih na svoje potomstvo. Ipak, paralelno sa tim postali smo i deo zemlje u kojoj živimo, bez imalo problema.

Prati vas fama da ste prepotentna osoba, koja lako ne daje intervjue...

Slavko Labović: Po prirodi sam dosta ozbiljan, ali lako prilagodljiv. Znam i da se šalim, ali umem da odvojim šalu od zbilje. Imam ogromnu moć koncentracije i to mi je verovatno nešto što mi je podareno sa genima. Ne mogu da negiram da mi popularnost ne prija, ali me ona sigurno ne može promeniti. Mrzim prepotentne i arogantne ljude i zbog toga ni ja ne mogu da budem takav.

Koja vam je najveća želja?

Slavko Labović: Jedna od najvećih želja mi je ispunjena, a to je bila da zaigram u nekom domaćem filmu. Izbor je pao na “Apsolutnih sto” Srdana Golubovića. Veoma mi je drago što sam se našao na istom mestu sa glumcima kao što su Bogdan Diklić i Srđan Todorović. Takođe se nadam da ću imati priliku da zaigram i pored svetskih glumaca, koje veoma cenim, kao što su Harvey Keitel i Christian Slater .