I ove nedelje je sve bilo isto. Krenuh kolima ka gradu (stanujem na par kilometara izvan grada) ka pijaci. Obično u to vreme nema baš puno sveta na ulici, pa ni na autobuskoj stanici pored koje prolazim, a nešto i ne volim da stajem stoperima. Uvek mi se desi da me gnjave raznoraznim pitanjima, na koja me, a posebno rano zorom, mrzi da odgovaram. Ma nisam ja namćor, niti neko ko ne razume onoga ko digne palac na drumu, jer sam i sam na taj način, u mladosti, dosta raznih puteva prevalio...Stanem ja deci koja idu u školu, stanem i mnogim drugima kad je nevreme....ali danas je , nakon jučerašnjeg nevremena, osvanuo lep i sunčan dan.

I tako se lagano vozim ka gradu, kad videh jednog omanjeg čikicu kako stoji na stajalištu, sam! Drži neku torbu u ruci, valjda pošao na pijac, kao i ja. Učinilo mi se na prvi pogled da nećemo ni započeti razgovor, a već ćemo se naći tamo gde smo i krenuli. Tek par minuta nam treba za taj put! Tako se i odlučih da ga povezem, da ne čeka na javni prevoz, koji, posebno nedeljom i praznikom ne funkcioniše u skladu sa potrebama gradjana. Zaustavih se kraj njega, on me upitno pogleda, očigledno nije očekivao da ću stati....nadalje prenosim, manje više autentično, ceo tok našeg razgovora, koji je počeo čim se smestio na sedište:

Pa kako padne!

- Ja sam sa Kosovo, reče mi pre nego što mi i „nazva“ dobar dan...

Pogledah ga onako jutarnje rovit....

- „Nisam Vas ni pitao odakle ste....a i ne zanima me...“ pokušah da izbegnem temu....

- „Ma ne samo onako kažem....i ti živiš ovde....?“

- „Da, I JA !“ rekoh, sada već kajući se što sam ga povezao...

- „Ja sam skoro došao sa Kosova...pre pet meseci.....uzeše nam Kosovo !“

- „Malo uzeše, malo ste im ga prodali....pa se tako i završilo“

- „Ma jajaja...razumem šta kažeš...ja sam poslednji otišao iz moje ulice...iz (znam ime varošice, ali da  ovde ne navodim )....nema tamo više Srba, pa sam i ja prodao kuću...

- „Pa dobro, rekoh, bolje što ste je prodali, nego da je neko zapalio....“

- „....Jeste...ali dve kuće, jedna velika, jedna manja i 5 ari dvorište....nikad ne bih prodao....dao sam ispod cene, morao sam...“

- „Takva vremena“....pokušah da svedem razgovor na „zadatu„ temu!

- „Ma opet kako su drugi prošli....nije loše.....dobio sam 660.000 eura , ovde sam kupio kuću za 30.ooo, sinu kupio stan....

Još je nešto pričao, a ja zamalo sletoh sa puta!!! 660.000 eura!!!

- „Ali kuća, koju sam kupio, nije gotova ....ima još potkrovlje da se završi“ nastavlja dalje...“Ma završiću je...za babu i mene....deca sad imaju svoje stanove.....(ja više ne reagujem....vrti mi se u glavi od cifre 660.000 eu!!)“...nego mi žao za zemlju...to ne mogu da prodam“

- „A što ne možeš....koliko ti je zemlje ostalo“, nastavih došavši sebi, od prvog šoka.

- „Ne daju Šiptari...kažu kuće smo ti platili a zemlja ne može....“

- „ Pa što ne može zemlja....ako su platili kuće ispod cene, mogla je i zemlja ?“

- „....ma ova naša vojska...znaš kad je bila....zabrljala...“

- „ Šta je zabrljala....?“

- „ Pobili njih oko 80...Šiptara iz tog sela...pa sad kažu srpska noga neće nikad kročiti u njihovo selo...gde je i moje imanje....kažu kuću smo platili, a zemlja za krv“

- „ A što su ih pobili...?“

- „ Eh....ma....šta ti ga ja znam..valjda Šiptari...su...jebi ga“

- „I sad ti je žao za tvoje imanje....?“

Ostavi me bez odgovora, malo zamišljen....U tom i stigosmo, zastavih se da izadje i podje kuda je naumio....

- „Treba nešto da platim....“ upita zatvarajući vrata od automobila

- „Ne treba....ništa...Džabe je...sve je džabe...“

- „E hvala ti .....neka te zdravlje služi....dobar si čovek!“.............i ode!

Umesto na pijac, svratih u prvi kafić, naručih tursku kafu i malu kiselu, zapalih cigaretu! Izgorela je cela, a da nisam povukao ni jedan dim! I kafa mi se ohladila.

Sedeo sam, sedeo...i sedeo, na suncu, tog običnog nedeljnog jutra! Baš običan dan!